Језик је оваплоћени Ум, а Слово суштински израз Бића. А Реч је одело Духа, светлост Невидљивог који се свету објавио. Друго лице Свете Тројице, Господ Исус Христос назива се Реч или Слово - Логос, (Јн.1,14). У почетку беше Реч, Реч беше од Бога и Бог беше Реч; све је кроз њега постало (Јн. 1 , 1). Многи умови трагају за речју који ће свету дати глас; многа уста певају о Творцу, чији је израз бесмртности Реч и Слово, где се вечно из Ума (Отац), рађа Реч (Син), у духу Истине (Дух Свети), који исходи из Ума.

Многе су мисли оваплоћене у речи - и ми данас додајемо своју реч у ризницу духовног наслеђа рода Српског хришћанског и православног, коју смо од предака примили и коју потомцима предајемо, јер ништа своје не говоримо , него оно што смо у Цркви Божијој, на Сабору светих, чули и научили да је добро и благословено.

Ово наглашавамо одмах на почетку да укажемо како је реч човечија тајанствено зависна од Речи Божије.


На старословенском, народ се зове језик, што би значило да је језик такође суштински повезан са унутрашњим бићем народа. И као што је народу од Бога дато време, место и област постојања, (Д.Ап.17,26), дат му је и језик којим се служи. Језик, као и народ, развија се, преображава, усавршава, расте, добија нови облик и форму, уз складу са развојем културе и духовно-душевним животом народа. Или пропада, нестаје, преузимају га други који немају свој језик. А народ, као и језик, живи у делима духовним и уметничким продужен кроз векове. Културни обрацси су сублимација духа народног који се преносе са колена на колено, и у којима себе један народ препознаје као наследнике и носиоце одређеног духа.


Који је дух Српског народа? Шта је то што смо ми наследили, и што прихватамо и даље развијамо као израз сопства, особеног међу многим породицама у заједници разних народа? Руски теолог митрополит Иларион Алфејев, наглашава да постоји код ћирилице, који је особеност православне словенске цивилизације и духа хришћанског у њој преовладавајућег. Ово је занимљив став, који подсећа на супротност Да Винчијевом коду, западног духа и латиничног писма.


Ћирилица је душа српског народа, коме су писмо подарили свети Божији људи, просветитељи и учитељи, свети Ћирило и Методије, равноапостолни проповедници Еванђеља Христовог на словенском језику словенским народима. У овом предавању нећемо улазити дубље у анализу историјских и друштвених околности у којима се ови мисионари византијске хришћанске културе просвећивали тадашњу такође хришћанску Европу, али са становишта да сваки народ има право које му је Бог даровао самим постојањем да на своме језику слуша проповед Еванђеља, разуме реч Светог Писма, служи Свету Литургију, чита свете списе, и сам ствара особену, у овом случају хришћанску културу, која је саобразна његовом унутрашњем бићу.


Средином деветог века, у којем је владала тројезична јерес, тј. да се Литургија може служити само на јеврејском, грчком и латинском, овакав став је био веома напредан и слободан. Наравно да је њихова мисија наишла на жесток отпор конзервативних свештеника латинске и немачке цркве, јер су овим путем губили привилегије и доминацију коју су успоставили над словенским становништвом. Свети Кирил (Константин) Словенски, философ и професор на Високој школи у Цариграду и библиотекар Аја Софије, као и његов брат Методије који је био војник, војвода византијске војске у Словенским крајевима, одмалена су познавали словенски језик, највероватније самим рођењем јер су и сами били словенског порекла, по речима светог владике Николаја Српског, али такође и грчки - владајући језик теологије, науке и философије у Византијском царству, направили су својеврсну реформу језика и писма, узимајући за основу грчко писмо, које су такође као учени људи добро познавали. Не бавимо се лингвистичким питањима, већ културом кода ћирилице, што је и тема нашег симпосиона и предавања. Знамо да је њихово писмо било глагољица, а ћирилицу су усавршили Свети Климент и Наум, заједно са ученицима Охридске школе, и дали јој заслужено име, по њиховом славном и великом учитељу Ћирилу.


Моравски кнез Растислав, као и остали словенски народи средње и источне Европе, нису желели да падну под утицај Рима, и определили су се за Источни Други Рим, Византију, између осталог јер им је она давала веће слободе и права по питању писма, језика, кулутуре и вере. Мудри папа римски Хадријан је дао благослов и писмену булу словенским просветитељима чиме је озаконио њихово дело, премда су равноапостолна браћа и даље била прогањана и њихов рад је оштро нападан, а они у тамницама гледали неславан исход своје мисије, тачније, архиепископ Панонски Методије, јер је Кирил већ био упокојен и сахрањен у цркви св. Климента у Риму, приликом друге посете папи. Њиховом смрћу скоро да се угасио, осим у јужним српско-словенским земљама које су одржале запаљни пламен вере и просвете, добијене одозго, благодаћу Духа Светога, који живи до дана данашњега, захватајући скоро пола источне Европе и северне Азије са тенденцијом ширења, истим, апостолским духом вере Христове и културе хришћанске, која из ње произилази.


Ћирилицом данас пишу Срби, Руси, Украјинци, Белоруси, Бугари, Македнци, Молдавци, Румуни су писали до 19. века, и још скоро 30 народа индоевропског порекла који су у саставу или зони утицаја руског језика (осетски, таджички, курдски, алтајски, туркијски, татарски, узбечки, казашки, абхашки, аварски, итд). Сви они прослављају Дан словенске писмености и културе 24. маја, дан св. Ћирила и Методија, као национални празник, заједно са Чесима, Словацима, Пољацима и Словенцима, који овај празник такође празнују иако пишу латиницом.


Значај мисије словенских учитеља био је у томе што су свест словенских народа подигли на виши цивилизацијски ниво дајући им културни образац, у оквиру ћириличног писма и хришћанске вере, која је имала не само значај спасења људских душа од паганства и сујеверја, него пре свега, светлост богопознања и човекопознања, дакле духовну вертикалу смисла постојања. Наравно да Словени нису били без језичке и писмене културе, то чак потврђују и сами учитељи, говорећи да су тамо затекли нешто богослужбених књига на словенском језику, али она је била прилично неразвијена и без великог утицаја. Писани подаци ћириличне културе потичу тек од овог периода, што смо у видео презентацији и показали, и самим тим наш идентитет наследника античког и визтантијског духа којима и данас припадамо.

Ћирилица је у српском народу од свог настанка прогањана и искорењивана: од римокатоличког клира и латиничног писма, у средњем веку је потискивана од грчког писма, преко њених свештеника фанариота, затим од отоманских исламиста и арабице, па од аустроугарских власти, и фашистичких окултиста, и комунистичких диктатора у последњим временима и хрватске латинице. Данас је услед демократских права мањина завладао дух самоцензуре, па сами истискујемо ћирилично писмо из употребе, иако га нико јавно не забрањује. Устав рапублике Србије чл.10, каже да је ћирилица званично писмо српској језика. УНЕСКОва културна баштина света ову чињеницу такође прихвата као легитимну. Али, у самој Србији мање од 20 процената грађана, институција, медија, предузећа, јавних натписа, књига и осталог, пише се ћирилицом. Са жаљењем примећујемо да смо одустали сами од себе, јер ћирилица је душа српског народа.

Ако одустанемо од ћирилице одустали смо од своје духовности, религије, културе, науке, историје, територије, прошлости и будућности, јер је све ово запечаћено кодом ћирилице. Српска православна црква и њени чланови су данас у српском роду најдоследнији чувари српског језика и ћириличног писма. Скривена порука руског филма Код ћирилице је управо у тајни познања истинитог Бога, Његовог откривења, и пута ка Њему, чему нас учи наша света Црква, чувар духа и културе ћирилице. Ћирилицу, по промислу Божијем, нама су подартили свети Божији људи. Постили су 3о дана и ноћи на планини Олимп и Богу се молили како би се достојно припремили за поверену им мисију од патријарха Цариградског. Верујемо да их је Дух Свети учио и руководио, као и оне који су њихови следбеници и поштоваоци и љубитељи ћирилице, међу које се и ми овде присутни убрајамо.

Комунистички идеолози су се послужили лукавошћу и 1954. Новосадским споразумом издејствовали двоазбучност обавезујућу за српски народ, тј. равноправност ћирилице и латинице. Временом је преовладала хрватска латиница, што показује и путеве наметања хрватске културе Србима, и преотимање српског идентитета, земље, народа, језичког и културног наслеђа. Невероватно је ћутање наших академика, научника, професора, писаца, политичара и угледних јавних личности. Да је двоазбучност добра и корисна имали би је и други, много већи и развијенији народи. Например: енглески језик у Америци, Аустралији, Африци, носио би друго име и писао се другагачијим словима, за чиме би имало далеко веће потребе него уситњавање српског говорног и писаног подручја, на хрвастки, бошњачки, црногорски и друге.

Разлози за ћирилицу су већи него разлози против.

Духовни: Азбука је својеврсно веросиповедање: Аз, Буки, Вједи, Глагол, Добро, Есте, Живите, Земља, Иже, Јако, Као, Људи, Мислите, Нама, Он, Покој, Реците, Слово, Тврдо... У слободном преводу старословенских назива за слова наше азбуке видимо да нам Бог пуручује: Ја, Бог слово видим и говорим вам да даобро живите на земљи и као људи милите, он нам је покој, реците реч тврду... Смисао је јасан.

Лингвистичко савршенство: једно слово један глас, пиши као што говориш, читај као што је написано. Навели смо историјске и културне разлоге, националне, правне, политичке, педагошке, социолошке, економске, трговачке и туристичке. Наш простор је омеђен кодом ћирилице, у том смислу смо оригинални и непоновљиви, јер имамо неицрпно духовно благо које сеже до неолита и везу са писмом србице, што други око нас немају. Наша ћирилица се у економији, туризму и трговини може користити као бренд заштићен светским и домаћим законима. Мистични: мода ћириличних натписа има тајанствену сакралну димензију, и људима је веома привлачна и изазовна, јер носи у себи дубину векова која позива на спознају, откривање тајне.

Етички, естетски и психолошки разлози се не могу заобићи ни у ком случају.Оно што ћирилица јесте и ми јесмо. То право нам нико не може одузети нити довести у питање. Естетски: лепота ћирилице је неоспорна. Ћирилица има душу, носи метафизичку димензију; она је живо слово и дух и који оживљава; ћирилица је срцу мила. Ћирилица се воли и њоме се пише из љубави према Богу, Слову, Истини, Роду. Ћирилицом су писали Свети Сава, Свети Деспот Стефан Лазаревић, Свети Николај, Свети ава Јустин. Писали су П.П. Његош, Иво Андрић, Никола Тесла, Милутин Миланковић, Слободан Јовановић, Јован Дучић, све сами великани српске културе! Зар ми да будемо они који одбијају да буду настављчи њиховог духа и етике, вере и науке?! Чиме су велики и славни пред Богом и људима: што су били верни истини, или што су се, као ми данас, приклонили туђинским идеологијама? Подсетимо се да су и у њихово време постојале модерне и практичне потребе које су деловале привлачно и оправдано али њихов избор био је вођен вишим циљевима.

Затирање ћирилице је затирање српског идентитета и духа просвећености светлошћу ума божанског; то је пад у ропство световног духа обмане , пад у богозаборав и самозаборав. Борба за опстанак ћирилице је борба за своју душу боголику и њено вечно спасење. Верујемо у промислитељски план Божији: зар би се на светској сцени појавило ћирилично писмо да није било потребе да подвуче разлику између ова два духа? Зар би опстало више од једног миленијума ( а по неким историчарима неколико миленијума), да не постоји сврсисходан циљ и вишњи план о његовој улози у свету и човечанству? Верујемо у трајање, васкрсење и процват ћириличног писма и културе, и остајемо на путу оних који пишу ћирилицом, иако то није, како кажу данас, корисно и практично. Ћирилица је слобода избора и слобода воље, неусловљена ниједним законом до законом духа.

Метафизичка унутрашња димензија и значај ћирилице је већа од спољашње, физичке. Зато слободно можемо рећи: ћирилица је свето писмо. Зато су истините речи песника: ћирилица се пише срцем. Зато и кажемо: ћирилица је душа српског народа. И постојаће све док и ми постојимо. Молимо Господа да благослов Његов буде са нама сада и заувек. Амин.


Ћирилица


Ћирилица је - свето писмо,
њоме се ко словестан народ родисмо;
од Оца, кроз Сина у Духу Светом,
са свима светим са којима бисмо
од почетка постојања људског рода
у реду писмених народа.
Ћирилица савршених има 30 слова
сва су жива и лепа, стара а увек нова;
слово божанским значењем збори
тајне од векова скривене говори;
наше речи молитвене Богу узноси
сваки се Србин њеним благом поноси.
Ћирилица до далеких предака сеже
нараштаје будуће за нас речју веже;
њоме је запчећен древни српски род
благодатног писма посејала свети плод;
познањем закона неба и земље, духа и истине
ћирилица је откровење тајни и вишње милине.

 


Јања Тодоровић, књижевница