Срце одзвања
звоном са Грачанице,
Косовским божуром
душа мирише.



И нико ми не може ништа,
док рука ћирилицом пише,
и гусле планином одјекују,
јер тад сам своја.

И ова душа болна
раном предака,
пред иконом понизно стоји,
и обећање даје док се  моли.

Да ће пост постити,
Свето Причешће узети,
и сузом залијевати,
Косовско цвијеће.

Никад дозволити неће,
да се угаси пламен Крсне свијеће,
да неки злуради ћук,
надјача гусала звук.

И десницу нек кидају,
ћирилицу  ћу душом  писати,
и кад се претворим у пепео,
и он ће Српством дисати.


                                                                                                Јелена Радмиловић,  Билећа

                             ученица трећег разреда гимназије