Војислав М. Станојчић


На седници Градске скупштине Београда, одржаној 23. јуна, донета је одлука о
додељивању улица Моми Капору, Ивану Табаковићу и Бахтијару Вагабзадеу.


Пошто су градски одборници одлучили да наш познати сликар и керамичар Иван
Табаковић “добије” улицу која већ 40 година носи име Јована Дучића, то је у исто
време велики српски песник, путописац, есејиста и дипломата остао без ње.
Комисија Градске скупштине за споменике и називе улица и тргова (а која, иначе, ради
уз претходну сагласност Министарства за државну управу и локалну самоуправу)
ускратила је одборницима Скупштине града опширније образложење разлога да се
Јовану Дучићу “одузме” улица у београдском насељу Репиште, нити је наговестила да
ће му доделити другу.

Медији нису јавили да ли је одлука о “брисању” Дучића из списка београдских улица
донета једногласно, или је можда било и одборника који су захтевали од Комисије да
објасни сврху предлога. Било како било, несумњиво је да су остали у мањини у односу
на колеге из Српске напредне странке и њених коалиционих партнера.

Сем запрепашћења и негодовања становника досадашње улице Јована Дучића, других
реакција, изгледа, није било, што се може објаснити и општом апатијом и све
присутнијим схватањем да се никакво “таласање” не исплати, односно не доводи до
промена.

Јован Дучић је преминуо 1943. године, а прошло је много времена од његове смрти пре
но што је добио улицу у чукаричком насељу Репиште. Недоучени и приучени
политички комесари који су 1945. почели да уређују Југославију и Србију по својим
партијским законима и укусу никада нису давали високу оцену књижевном делу Јована
Дучића. Нису га забрањивали (као, рецимо, Слободана Јовановића), већ су само
настојали да оно остане мање-више по страни.

С друге стране, Дучићеви говори и написи из 1941. и 1942. о страшним зверствима
усташа над српским народом у Хрватској и Босни, о правом геноциду, његови стихови
попут оних из песме “Сину тисућљетне културе”, када у последњој строфи каже:
“Бранио си земљу од нејачи наше, из колевке пио крв невине деце, под знамењем храма
у име усташе, славио си Христа, слободу и свеце”, или његове речи да су “Хрвати
најхрабрији народ на свету не зато што се ничега не боје, него зато што се ничега не
стиде” - несумњиво се нису слагали са причама о братству и јединству којима се власт
обилато служила.

У годинама после ослобођења земље од немачке окупације, када је у Југославији
почело измишљање муслиманске нације, Дучићев есеј о Петру Кочићу био је потпуно у
раскораку са државном националном политиком. “Кочић је приписивао сву несрећу
нашег народа од косовске пропасти”, каже Дучић, "случају што су Турци успели да
међу нама – више него игде на Балкану – одроде велики део српских маса и да затим од њих направе главну подршку своје петвековне владавине.” То Дучић пише о Кочићу. Очекујемо његово “али” - али оно изостаје јер је очигледно да и он мисли као Кочић.

Све у свему, није тешко разумети због чега је Јован Дучић, уз све своје “великосрпске и националистичке одлике” (како би се рекло и онда и данас), чекао подоста да крута власт смекша, пређе преко његових “грехова”, а он добије улицу на Чукарици. Једино није лако схватити због чега је остао без ње 23. јуна ове године. Који је био повод да се он “протера” из Београда?

Ипак, можда и није све тако црно као што се на први поглед чини. Одлуку Градске скупштине о новим именима улица ваљало би посматрати и са друге, ведрије стране. Пре свега, види се да није смањен број београдских улица са именима песника. Ако је из нашег главног града “отишао” један српски песник, у њега је “стигао” један азербејџански поета - Бахтијар Вагабзаде, док је истом одлуком Градске скупштине повећан и број сликара који већ имају улице у Београду.

Остаје питање - ко је, у ствари, Бахтијар Вагабзаде, сем што је наведено да је песник, доктор филолошких наука и професор. Засад нема подробнијих података о нашем најновијем “суграђанину”, те се мора веровати да Комисији за споменике и називе улица и тргова (која све ради уз подршку Министарства за државну управу и локалну самоуправу) не би никада предложила Бахтијара Вагабзадеа кад он не би био значајно име у светским размерама.

Медији су забележили да је на седници 23. јуна одборник Демократске странке Зоран Алимпић питао колеге да ли је ико од њих прочитао неку Вагабзадеову песму или књигу, и одмах одговорио да то нико није ни могао пошто још ниједна није преведена на српски језик.

Питање можда треба поставити друкчије. Рецимо, да ли је ико од одборника прочитао неку песму или књигу Бахтијара Вагабадзеа на било ком језику - од азербејџанског до енглеског - и дошао до закључка да ће за становнике нашег главног града бити велика част ако једна београдска улица добије његово име.

Међутим, градски одборници нису се дуго задржавали на овом предлогу Комисије, већ су га прихватили “у пакету”, те ће ускоро на Вождовцу, између Црнотравске улице и раскрснице Борске и Пере Велимировића, бити постављене табле са именом азербејџанског професора, филолога и песника. То је, после подизања споменика Хајдару Алијеву у Ташмајданском парку, још један очигледан доказ непрекидног успона пријатељских односа азербејџанског и српског народа.