„КОСОВО И РАСПАД ЈУГОСЛАВИЈЕ“

Читајући књигу „Косово и распад Југославије“ Шкељзена Малићија осећам потребу да дам свој осврт, као неко ко на Косову живи и воли свој завичај. Сматрам да је у најмању руку неозбиљно да један интелектуалац који је у Београду провео најбоље дане живота, од завршене средње школе па све до тридесет пете године живота, пише на овакав начин. Књига је писана језиком мржње и са пуно сарказма.

 

Први утисак након читања књиге јесте да је она чист комунистички памфлет, писан језиком мржње, стаљинистичким, енверовским и титоистичким жаргоном. Наиме, кад би могао да се нађе један обожавалац из сва та три тоталитарна режима, не би могао овако нешто да напише.

            Даље, писац је неоговоран, бахат, а пише са толико силе и нетрпељивости о граду и људима са којима је провео најбоље дане живота, заправо, када је био у пуној снази и психофизичкој моћи. Језик мржње огледа се у томе што, када пише о српским политичким представницима, они су сви листом „фашисти“, а кад се ради о обичном српском народу онда писац употребљава термине- цитирам:  „ рђа, полулуди, фаланге, њушка, протува, злогласни, вампир“ и друге сличне речи. Подсећам, ово пише интелектуалац. Писац је све време под пуном заштитом породичне политичке моћи и ако упорно понавља да није никад користио породичне привилегије.

Књига је везана за догађаје који су се десили 1966. године, кад писац одлази на школовање у Београд. На препоруку његовог професора из средње школе, породица одлучује да се школовање настави и да се одвија у најбољим условима који су били доступни у то време, и то у Београду - на српско-хрватском језику. У кући се говорило турским и албанским језиком, који тада нису били довољни за његово образовање. Да ли је то био превасходан разлог или је имао други задатак, из књиге се не може видети. Јер, он није остао само у Београду на студијама, него, када је пао у „депресију“, како каже, одлази у српске православне цркве и манастире да ради на рестаурацији византијске ликовне културе. С обзиром на то да је тај временски период боравка по црквама оставио у његовој души мир, како наводи, за очекивати је да ће се на неки начин одужити том осећању, па да ће можда нешто написати у вези паљења и уништавања цркава и манастира које су његови сународници порушили и спалили. Зна се да је на Косову преко 150 цркава и манастира оскрнављено. То што се догодило за само пар месеци 1999. године и за дан и по 2004. године  је нечувено. То значи више страдања него за сво време вишевековног ропства под Турцима, па потом у Првом и Другом светском рату, заједно. Упоредити векове и један врло кратак период за уништену хришћанску културу на овим просторима, са историјског аспекта је заправо немогуће. А Малићи о томе не пише ништа.

У књизи аутор не полази од тога да је главни фактор у разбијању Југославије превирање које је Комунистичка партија Југославије омогућила својим опуртунизмом и толеранцијом. Не помиње ни догађаје који су као повод предходили томе. Писац наводи, као разлоге за распад Југославије, на пример: штрајк рудара у Трепчи, протесте на Цанкарјевом Двору у Словенији и незадовољства која су произашла наводном српском политиком на нивоу Југославије у западним републикама.

Заправо ово су само последице, прави узроци су сасвим други. Време почетка распада Југославије писац погађа, a то је смена Александра Ранковића у тадашњој државној безбедности (УДБ-и). Том сменом није смењен само човек, него се његовом сменом тако рећи расформирана централна државна безбедност на нивоу Југославије. Расформирањем ове службе, остала је само ЈНА као федерални безбедоносни орган, уз то и као нецивилни, коме су надлежности из безбедности октроисане. Овакво функционисање безбедоносних служби заједно, цивилни и нецивилни у једном тотилитарном режиму је просто немогућ. Додуше, до краја распада Југославије остаје да функционише федерална служба за безбедност, али сада са другим овлашћењима и надлежностима. Сменом А. Ранковића, разрешена је служба државне безбедности Југославије, како би несметано наставиле републичке и касније покрајинске државне безбедности да функционишу и раде оно што је ишло на штету Федералног система безбедности.

Круна такве политике је стварање услова за доношење једог типично комунистичко-сепаратистичког Устава 1974.године. По доношењу овог Устава, уследило је обједињавање на програму сепаратизма свих  федералних јединица од Словеније до Косова, дакле, на разбијању Југославије. Распад се десио, како се и очекивало, након смрти Јосипа Броза и комунизма, творца свега тога.

Распадом југословенске такозване УДБ-е створени су услови да се делује од стране сепаратистичких безбедоносних снага у републикама, а касније и у покрајинама након Устава из 1974-те године. Као доказ моћи покрајинских органа и саме породице Малићи еклатантан је пример који се наводи у књизи. Наиме, једна жена која је била кућна пријатељица породице Малићи у Призрену, страдала је само зато што је рекла нешто што није требало после смрти тадашњег комунистичког вође (Моша Пијаде). Била је жртва ове породице која је имала моћ на локалу, иако писац то упорно у књизи негира.

Као и сви комунисти из бивше Југославије и писац ове књиге апострофира реч „иредентизам“. Циркулација и употреба ове речи имала је прођу само једно време јер њено значење је другачије. Њено важење у пуном смислу везано је за једну другу државу, а у Југославији се она није могла употребити тада када су је користили. То је наизглед једна реч, али значење је врло битно. У књизи није објашњено, јер је типично комунистичка кухиња ту реч створила. Писац користи и следи све оно што њему одговара из тадашњег комунистичког режима, а за себе упорно тврди да није био комуниста. Није ме убедио у то. Читајући књигу једино што схватам је то да кад му тај систем није по вољи став је негативан, а кад му треба и помаже онда је систем позитиван. Уосталом, у то време сви, па и албански комунисти су то вешто користили.

У вези демострација из 1981. године писац наводи - цитирам: „полиција излази из тих возила и испаљује рафале на све што се креће, а што је личило на албанце“ завршен цитат. Свако ко је живео на Косову знао је да након свих тадашњих демострација, није вршила интервенцију само српска полиција, него и полиција из свих република тадашње Југославије. У наставку се даље наводи: „Иако нисам успео да то потврдим, веровао сам овом опису“.

За аутора књиге је Меморандум САНУ „злогласни документ“, иако је то само неуспели покушај САНУ и тадашње политике. Чему злогласан?

У књизи даље пише о томе да су се у Београду дешавале студентске демострације у којима и сам писац учествује са одређеном групом демонстраната. То је била побуна против неправедно вођеног рата Сједињених Америчких Држава у Вијетнаму. Судбина демостраната је била таква да је мали број побегао из земље, а већина њих је ухапшена. Међутим, писац је зарадио како каже „чворугу на главу“ и вођени су са њим само информативни разговори и ништа више. Убрзо након тога престао је да учествује у студентским демонстрацијама. Разлог за то је процена и оцена да није више оправдан бунт, јер се сматрало да то постаје бунт демостраната против „Брозовог режима“.

За познатог српског песника Милана Ракића писац сматра да је „српски националиста“. Свима је из литературе познато да он није био никакав националиста, него само врстан лиричар и патриота.

Кад говори о комунизму аутор га критикује у принципу, али здушно користи комунистичко време када то одговара њему и његовим сународницима. Одлазак на рад у иностранство са „Титовим пасошем“ за њега је добра страна комунизма, иако Титов режим описује као један мрачан период.

За време боравка у Београду, како Малићи описује у књизи, он је носио браду и наочаре, тако да се причало како личи на генерала Д. Михајловића што је он радо прихватао. Али сада, са временске дистанце, за тог истог генерала каже “злогласни четнички вођа“. Истовремено, пишући о девојци из породице која је цртала кукасти крст, констатује да је то њено цртање заправо стил, а не појава.   

Када надаље пише о С. Милошевићу и у другима, слажем се са њим да је овај био комуниста, као и да је подржавао комунисте из Косова Поља како би лакше владао на овим просторима. Али, не слажем се  никако да је био национал-социјалиста, јер се зна ко је то био у историји. Када за Милошевића каже: „ Он је сам изјавио приликом доласка на власт, да ће своје циљеве остваривати законским и незаконским средствима“. Сматрам да је крајње неодговорно написати овако нешто,  јер се С. Милошевић бавио политиком. Велико је питање ко од политичара, бар по некад, не чини нешто што иде мимо закона. А пошто се и писац сам, како каже, бавио политиком, то би исто питање могло да важи и за њега.

У наставку писац наводи да је после више година дошао поново у Београд. Он тај свој долазак описује као да је дошао у један град, њему потпуно стран, о коме сада говори са пуно понижења и изражава неизмерну мржњу. Између осталог, он тражи да се Београд хитно бомбардује. Он тек сада, када је поново дошао, открива да у Београду влада  подземље које раније није  могао да види и уочи. Дакле, сматра да је требало много година да прође, па да писац као прави титоиста све ово види. Само, сада гледа на све другим очима, јер је раније био врло млад и наиван. На жалост, оставља само утисак једног исфрустрираног Албанца, који је забораво све добро из своје младости проживљене у Београду. У граду у коме је некада без икаквих проблема и кад је то било незамисливо, носио своје „кече“.  

Поново се сакупљају политикантски или политички поени. Ми још увек живимо у времену када не разликујемо шта су узроци, а шта је последица. Наиме, читаво време на Косову врши се замена теза шта су узроци, а шта је последица. Та пермутација појмова је израженa и код писца ове књиге.    

На самом крају читање ове књиге оставља горак укус незахвалности.  

 

У Грачаници септембра 2014.годинa

 

                                                                               Љубинко Тодоровић дипл.правник



 Ово је цео текст којим није објављен 07.11.2014-те на Митровдан у листу „политика“ рублици ПОГЛЕДИ  под насловом „У јату истомишљеника“