Завичајна

Језив призор ...
Никуд људи
муко моја,
неоране њиве ћуте,
храниле би, али кога?
Занемело школско звоно,
дечје вике жељна школа,
никуд стада ни чобана,
никуд песме, никуд игре,
пред очима пејзаж бола...
нит рођења нит опела
грми чежња за животом,
само пустош остала је
од родног села.
Гробница предака
за помоћ вапи,
камен се назире
у коров је срасла,
у кандилу паук зјапи,
питома душа
у дивљу израсла.
Труни се срце
док ово гледа,
испуцала земља
очас упи сузу,
од лепоте не оста
ни копија бледа,
сенке снова и прошлости ...

Трагови

Спусти се ноћ.
Кресивом упалих звезде.
Месец се издигну високо
и позлати крошње
процвале липе
код кнежевог двора.

Прислоних главу
уз звуке Лепенице,
затворих очи,
препуштен...слушам.

На раскршћу судбина
помешаше се звуци векова
и зачух наредбе војвода,
неизвесност буна
и грмљавину топова...
- слободу освајају!
Потом сабље утихнуше,
несташе у буци аплауза
ту, из театра,
уз звуке фруле
коло се везе авлијом,
свадбене поворке
зачу се песма,
и жамор ђака
испред Гимназије,
док гласови Лицеума
одзвањају чаршијом.

Књазов бињекташ
пред конаком чами,
зубу времена
не да се у ропство,
старе се цркве
огласи звоно,
модерне Србије ту су темељи!

А онда све утихну...

Сирочићи мали
Ђуриног Липара запеваше...
запеваше песму плача
о страдалом граду
изгубљене радости,
у немоћи окованој колонама непрегледним,
о поносу и безнађу
о пркосу и о страху,
запојаше песму о вечној младости...
црни се облаци надвише над градом...
пој се птица помеша
с јауцима мајки,
пуцањ један, други, стоти...
никоше хумке једна до друге...
утихну песма,
а они,
одлетеше негде далеко,
у сећање...у вечност.

Наслоњене главе
уз шапат Лепенице
отворих очи
и осетих мирис припадања
и топлога дома,
љубав, тишина, сета...
Крагуј рашири крила,
закликта
и одлете у ноћ
са старе крчме
Црвеног Барјачета.

аутор:

Љубиша Шљивић, 24 године, Крагујевац