Његово величанство слово
Поводом 9. маја, Дана победе над фашизмом
Душко М. Петровић*
Његово величанство слово
Свако слово, свако то мало зрно писмености јесте семе из којег никну речи и реченице, песме, приче и романи, научна дела, путописи... Његово величанство слово је семе које даје велики, сигурно највећи принос: слободу и љубав, уметност и науку, мудрост и традицију. Такву благодет сваки народ чува и негује, па и наши умни људи бдију над сваким нашим словом, над писмом и језиком српским.
Српска ћирилица је једино писмо у којем сваки глас има своје само једно слово. Српска ћирилица је савршенство једноставности. Немерљива је глупост сваког ко пристане да се одрекне тог савршенства, а посебно ко својом вољом, без икакве присиле, за свој језик користи туђе писмо, пише туђим словима.
Сваки наш човек који зна језик неког другог народа, а то увек значи да зна и писмо тог језика, и то јесте велико богатство, сазнаје шта и како у том другом народу мисле и пишу, сазнаје њихову уметност, науку, културу, традицију, и ако још део тога преведе на наш језик и писмо, подарио нам је део тих сазнања. Велик је и значајан посао превођења са страних на наш језик и једнако велик и једнако значајан сваки превод са нашег на друге језике – да и други народи упознају нашу кулутуру, нашу уметност и науку.
Само је најцрњи фашизам могао бити и био је против таквог упознавања и сарадње народа и њихових знања и умећа. Знано је да су немачки фашисти 10. маја 1933. године спалили у Берлину 20.000 твз. ненемачких књига. Тој ужасној ломачи присуствовало је 70.000 оних који су веровали Хитлеру, и само Хитлеру. Нобеловац Томас Ман рекао је тада: „Тамо где се спаљују књиге, на крају ће спаљивати и људе“. Тако је и било. У немачким конц. логорима горели су људи.
Најокрутнији сарадници немачког фашизма, они коју су 10. априла 1941. створили НДХ, коју је Немачки Рајх признао личним Хитлеровим телеграмом од 15. априла, већ 25. априла су донели Наредбу о забрани “упорабе ћирилице на цијелом подручју НДХ“, а пет дана потом и Законску одредбу Поглавника о расној припадности житеља НДХ. Само сто дана од забране српске ћирилице и те поглавникове Одредбе било је довољно да власт НДХ започне стварање Јасеновачког логора, највеће и најстрашније фабрике смрти.
Немачка ломача на којој су 1933. гореле књиге и ендезазијска забрана ћирилице 1941. били су, дакле, уводи у најстрашније злочине које је човек могао да смисли против људи друге вере и културе.
Данас, 9. маја славимо победу над фашизмом, победу разума и доброте над мржњом и злом.
Можемо ли рећи да данас славимо и победу над оном забраном ћирилице и над потом непрестаном пропагандом о тзв. латиници као „модернијем, европскијем писму“?
Не можемо.
Хрватским писмом српског језика данас пишу не само они ретки преживели који су на то били натерани силом претњи и оружја, него и они који су то добровољно, без икакве присиле прихватили, они који су подлегли латинској пропаганди – не само у Хрватској, Црној Гори, Босни и Херцеговини, него и овде у Србији.
Да се подсетимо. У југозападном делу аустријског царства Хрвати су се 1850. године одрекли свог кајкавског језика, и „одлучили дати предност штокавици“, тј. одлучили су се за српски језик – наравно, не зато што би српски волели више него свој језик, но зато што је ватиканским пројектом број поунијаћених Срба, будућих Хрвата, био неупоредиво већи од броја Хрвата који су у своје четири жупаније говорили хрватским језиком, говорили кајкавски. Јасно је, само прихватањем језика већине успели су освојити и тај народ, и ту територију. Тзв. Илирски покрет од тридесетих до педесетих година деветнаестог века, представљан као „књижевни и друштвено-политички покрет јужних Словена у Аустријском царству“, у суштини је био хрватски национални пројекат којим је само привремено створена наказна творевинасрпско-хрватски односно хрватско-српски језик (тј . српски језик се ујединио сам са собом), да би се касније, у првој крвавој прилици, из тога издвојио тзв. хрватски језик?! „Свом“ новом језику дали су своје, заиста своје писмо: Људевит Гај је, по угледу на Вукову реформу и нека пољска искуства створио: хрватско писмо, гајицу, тзв. латиницу.
Подсетимо се, такође, и да су књиге српских писаца и научника и књиге светских писаца и научника које су биле штампане српским писмом гореле и 1941. у усташкој НДХ, и 1991. у „демократској“ Хрватској, кад је број спаљених ћириличних књига био већи од милиона.
У Америци и Аустралији говоре енглески, у Аустрији немачки, у Бразилу португалски... Није, дакле, проблем што се у Хрватској говори српски, смета само што га називају својим именом и што га упорно кваре, у немоћној жељи да се што више одмакну од српског. И зато, бар онолико колико смо у многим историјским догађајима били наивни, будимо данас толико поштени пав ратимо Хрватима њихово писмо нашег језика, вратимо им њихову гајицу-латиницу и пригрлимо само своју ћирилицу, само наше писмо нашег језика.
Срби с обе стране Дрине и са свих страна света, где год има српског имена и слова, немају данас пречег посла него да пишу, воле и чувају своју ћирилицу, као што сви народи на свету чувају своје писмо; свако своје слово, свако зрно своје писмености.
_______
* књижевник, уредник „Жрнова“, часописа за науку, културу и уметност.
