Хаџи Мирјана Н. Стојисављевић 1

ЋИРИЛИЦА–ПИСМО ПРАВОСЛАВНИХ СЛОВЕНА 2

Када не постоји унутрашњи непријатељ,
спољни непријатељи ти не могу ништа.

В. Черчил

Сада су власт у цијелом свијету узели Јевреји
желе у потпуности искоријенити хришћанство.

Старац Јосиф Ватопедски

Ћирилица, семиотичко обиљежје православне словенске културе, изложена је перманентној агресији Запада с циљем да се замијени папском и натовском латиницом. На дјелу је системска латинизација,

католизација и глобализација српске као дијела словенске културе која се проводи, поред осталог, и путем науке о језику, кроз унијатскоекуменистички концепт звани „Срби сва три вјерозакона“.

Ћирилица, латиница, славистика, србистика, екуменизам.

Сто година од Фебруарске револуције

1. Налазимо се у првој седмици Часног поста3 у којој се прије равно 100 година одиграо најстрашнији чин у историји православног свијета, када се у Фебруарској револуцији, по јулијанском календару, чији је наставак била буревјесна Октобарска револуција, десило одречење од сверуског престола цара Николаја II Романова, а православна Русија, према пророчанству Светог Серафима Саровског, због гријеха цароубиства и богоотпадништва, пала у једновјековно јеврејско ропство. То, превасходно, духовно ропство, страшније од сваког физичког, слава Богу, окончава се наредне 2018. године, откад је у крвопролићу дотад невиђеном, срушено руско самодржавље и проглашена република, подијељен руски народ на бјелоруски и украјински и разбијено његово јединство затирањем руског православља горе него у доба Нерона; све посредством ционистичке власти састављене од неруских, јудеомасонских завјереника потеклих од несемитских и несловенских преобраћеника у јудаизам, који су провели бољшевичку окупацију и совјетизацију Русије. Оних који су по налогу цароубице Лењина починили окрутно убиство по црномагијском обреду, 17. 7. 1918. године, када је пострадао Господар и насљедник, царевић Алексеј, дјеца и њихови родитељи.

Прије пуних сто година уништена је највећа православна империјална сила, за коју се говорило да граничи са небом, због издаје 16 масонизованих генерала који су као унутрашњи непријатељи у дослуху са свјетском закулисом нагнали Божјег помазаника цара Николаја II, највећег у историји заштитника нашег и спасиоца од србофобних Аустроугара, да се повуче са престола. Мала руска браћа заувијек ће упамтити да је без икакве користи за себе Свети Цар године 1914. изрекао да „Србија неће остати сама“, да би нас у албанској голготи још једанпут спасао од тоталне погибије ултимативно наредивши савезницима да српску војску по сваку цијену морају да превезу у Грчку јер ће, у супротном, начинити сепаратни договор са аустријским царем. На концу је мученички пао у сужањство рушитеља историјске Русије, чуварке православља, и погубљен по налогу илуминизираног масонства које je стајалo иза њемачког, али и британског царства, подупртог финансијски од стране јудеоамеричких банкарских милионера. Нажалост, у посљедњој српској голготи деведесетих година у којој још једном пострадасмо само зато што исповиједамо праву, живу вјеру, бијасмо заборављени од јељциновске Русије и остављени на немилост пројеврејеном натовском Западу који нас је увијек доживљавао као „мале Русе“. Штавише, духовно и физички раслабљена Русија признала је суверенитет насилно отцијепљене Хрватске чак и прије САД, да би потом путиновска Русија, заговорница стварања евроазијског блока4, исказујући својеврсни конспиративистички континуитет власти, за 60. годишњицу побједе над фашизмом наградила србофобне Хрвате за антифашизам и одликовала тадашњег предсједника Стјепана Месића5 за допринос који је хрватски народ  и Хрватска као држава (није вањда НДХ?) дала у коначној побједи над фашизмом. У широком луку заобиђени су Срби са своја два антифашистичка покрета, равногорским и у највећем проценту партизанским, који су пресудно допринијели коначној побједи антифашизма у Југославији, којом је потом завладао србофобни ционистички комунизам6. Шта рећи осим да се у Руској Федерацији под маском антифашизма и даље глорификује комунизам уз величање улоге источног Хитлера, Џугашвилија, тог „Малог Јеврејина“, како на грузијском значи Стаљиново презиме. Све ове контрадикторности које захтијевају подробно тумачење дјело су оних који у данашњици заводе Четврти Рајх, познат као нови свјетски англоционистички поредак, у име кога је прије двије године бивши високи преставник за БиХ Карл Билт обзнанио да је Запад узео православље за мету. Стога, сви морамо бити прожети свијешћу да се против Срба и Руса проводи перманентни крсташки рат рат у коме су јудеокршћани још једном ставили на карту свјетски мир како би сломили кичму православном словенству.7 Ради се о сведимензионалној агресији на Србе и Русе, која је суштински наставак Четвртог крсташког похода у коме је својевремено пострадала Византија да би на њеним развалинама било утемељено тзв. Латинско царство. Упркос томе, Констатинопољ, а са њим и православље, остало је вјерно правој вјери, а Рим и католичанство власти; онај Рим који је вјеру претворио у средство освајања власти, објавивши да је његово царство од овога свијета, у име кога је римска црква унаказила Христов лик оваплотивши га у папству. „Римокатолицизам је продао Христа за овоземаљску власт“, пророчки је упозоравао светац руске књижевности Ф. М. Достојевски.

2. Рат Ватикана против Срба отпочео је онога часа кад је Српска православна црква, захваљујући Светоме Сави који је Србе извукао испод скута римског папе, задобила аутокефалност 1219. године8. То му Ватикан никада није опростио већ је чинио све на затирању његовог култа преко Штросмајера, заговорника уније, који је умјесто њега код СрбоХрвата устоличио словенски култ Св. Ћирила и Методија, а за највећег српског просвјетитеља прогласио дорадник Беча Вука Караџића. У посљедњем крсташком походу евроатлантских јудеокрсташа који су оспорили конститутивност Србима у Хрватској и у БиХ, што је био повод за изазивање антисрпског рата, доживјели смо да нас на крилима „милосрдног анђела“ НАТО чланице бомбардију осиромашеним уранијумом, а потом проводе обручење Србије, агресивно намећући денационализацију уз помоћ петоколонашке српске политике, на шта нас је недавно упозорио Сергеј Лавров. Опкољавање српских земаља плански проводе англоамерички неоколонијалисти како би уништили или максимално смањили српство на тзв. „западном“ Балкану. Стога је посљедњи антисрпски рат имао размјере рата култура и цивилизација с циљем провинцијализације српске, а шире, словенске православне културе, коју је пратило затирање симбола православног словенства – ћирилице, настојањем да се свим силама замијени натовском латиницом. Уз латинизацију и хрватизацију Срба континуирано су преваспитавани нови нараштаји, што је отпочело још средином деветнаестог вијека путем књижевнојезичке реформе Вука Караџића којом се плански проводило добровољно католизовање свега што чини српску националну културу преко Вуковог концепта „Срби сви и свуда“; који се, којег ли кривовјерја, нипошто није односио на светосавске већ на Србе све три вјероисповијести. Штавише, претече латинизације биле су управо извикани „српски“ просвјетитељи, о чему свједочи латинички Вуков и Даничићев аутограф на документу Бечког књижевног договора (1850). Вуков задатак је био да према инструкцијама Копитаревим, као поунијаћени Србин, који је обредно признао папско преимућство, проведе обезимењавање српског језика, како би се отворио простор за његово прекрштавање и хрватизацију. Само зато име језика који је реформисао Вук ни једном није поменуо у бечком документу, премда је добио задатак да лично напише правила стандардизације; све како би се према закулисном нордијском пројекту српски језик одмах могао преименовати у хрватски.

Од 1850. Срби су одучавани да мисле својом главом, већ само да служе и тако духовно гину како никада не би спознали каква је била суштина реформе којом је извршен духовни преврат код Срба од стране Вука Европејца. О томе најбоље свједочи сам „велики луткар“ хабзбугизма Вартоломеј Копитар, који је као Вуков јересоучитељ и загрижени католик заговарао латинизацију свих православних Словена, због чега га је Шафарик прозвао „словенским Мефистофелом“. Управo он препоручује Вука бечкој канцеларији хвалишући га ријечима: „Срећна је случајност да је његова књижевна реформа, која мора победити пре или после, у исто доба и у политичком погледу повољна за Аустрију јер она (реформа) турске и аустријске Србе удаљује од Руса тиме што им даје властиту књижевност на њихову омиљеном матерњем језику. С друге стране, она их приближује католичким Илирима који истим језиком говоре и пишу, само латиницом, tant bien que mal, док Вуков реформовани правопис боље одговара задаћи, те га русомани због тога и гоне. (Зб. Копитар и Вук 1980: 107-108) У досад скривеном документу9 из 1827. Копитар износи суд из кога је лако закључити да је Вук била само кукавичије јаје Беча у програму распарчавања, латинизације и католичења свега што је српско, а у којем истиче: „Српска православна црква чувањем старог језика Светог Саве жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд10, временом, сам од себе пасти у руке.“ (П. Д. Кијук 2011:379)

Нови србисти – тројанци Запада

1. У посљедњих двадесет година таквога Вука пропагирали су по српским земљама „обновитељи“ вуковске србистике, који су се као српске Јуде латили задатка да још једном реанимирају идеју југословенства преко његовог концепта „Срби сви и свуда“, тако што ће да код Срба мијењају свјетоназор утемељен на вјери православној, косовском завјету и борби „за крст часни и слободу златну“ те на вјерности српства својим староставним ћириличним писменима. Умислили су били да по директиви евроатлантиста могу да Србима наметну вјештачку националну самоидентификацију према језику, понајприје у Републици Српској и да у својој изопачености пројеврејених слуга новог доба измијене светосавску оријентацију што нису успјели ни римски језуити па ни комунистички сатанисти. Као тројанци Запада, ови грабежљиви вукови у овчијој кожи који варају овце одводећи их далеко од светосавског српства у богохулни наднационални атеизам, радили су по фабијанском принципу, у тријумвирату састављеном од агената од утицаја, Радмила Маројевића, сертификованог лажног русофила задуженог да дух евроатлантизма прокријумчари у русистику и славистику, а шире у евроазиство11; Милоша Ковачевића, частољубивог миљеника евроатлантиста и заврбованог латиничара Петра Милосављевића. Управо су Ковачевића подли англосаксонци за услуге империји која би да влада свијетом, послије НАТО бомбардовања окитили својим највишим наградама да би он, ево, овдје у Требињу, граду херцега Саве, тобоже бранио ћирилицу, 17 година након што су га горди Енглези, који нас читав вијек и по држе неоколонијалном ропству,12 прогласили интелектуалцем године, а потом и XXI вијека! У то име славодобитно је држао предавање на Кембриџу те био кандидован за престижни амерички „Дом славних“, за који само котизација износи 10.000 долара; да би на овоме научнополитичком скупу као заклети двоазбучар држао пленарно засиједање о потреби спасавања српске ћирилице! Од кога би се то имала да брани ћирилица ако не од тих истих српских унијата који манипулишу светосављем по упутама масонизованих англоамеричких јудеофашиста; који су Ковачевићу славословили тапшајући га по раменима док су му удјељивали звектаве награде за издају српске културе којих би се сваки Србин постидио? Као такав, на овоме скупу декларативно је заговарао ћирилицу, да би у потоњој дебати као стари сербокроатиста још једном на саблазан учесника скупа које је својим иступом посрамио, стао да брани „звијер двоазбучности“ (Стојисављевић 2015: 258), ту брозовску тезу из Новосадског договора о наводној равноправности ћирилице са папоцентричном латиницом. Знају ли ти лажни ћириличари да је подмукла флоскула по којој је ћирилица веригама била везана за западну латиницу, била и остала темељ уништења српског националног писма? Према дефинцији ових чувара новог система, којима је невидљиви окупатор пренио овлаштеља да у српску науку о језику уводе нова правила како би промијенили свјетоназор код Срба, латиница је проглашена подједнако српским писмом као и наша вишемиленијумска ћирилица, упркос страшној истини коју сви осим ових демагога виде – да ћирилица управо због тога на наше очи умире. И док су наши домаћи колонијални стручњаци проводили у дјело политички пројекат ЕУ којим се настављала бољшевизација српства кроз квазинаучни спин о Србима сва три вјерозакона, скоро нико није видио да иза њиховог бучног србовања ’вире нечији рогови и реп’, како би рекао родоначелник истинског српског филолошког програма, академик Предраг Пипер, секретар одјељења за српски језик и књижевност при САНУу; који је као критичар свехваљене Вукове књижевнојезичке „револ(љ)уције“ одбио да буде егзекутор властитог језика и писма те није пристао да светосавско српство трампи за антисрпску псеудотеорију о некаквом вељесрпству сва три вјерозакона којом се искључиво православнима намеће хибридни национални идентитет. Наиме, гдје год да се појави то генетски модификовано српство изникло из екуменистичке свејереси свједочи о срамним траговима дојучерашњих комунистичких безбожника узнапредовалих у еунијате. Почев од некадашњег комунисте од каријере и чувара партије, Ковачевића, преко псеудорусофила, а уистину југокомунистичког совјетофила Маројевића, кадровика који и данас брани титокомунизам заговарањем вуковског српства „свег и свуда“, којим се једино српски језик доводи у подређен положај у односу на хрватски, бошњачки и црногорски; иначе, коаутора „Слова о српском језику“ у којем износи аксиом да „српски књижевни језик има два писма: ћирилицу и латиницу“ те да „употреба писма није национална диференцијална црта између српског књижевног језика и његових регионалних, конфесионалних варијанти“, односно, да је „латиница саставни дио српске културе“ (Маројевић 2001: 223). Ријеч је о папској латиници која је доспјела у српске земље са аустроугарском окупационом чизмом и била натурена под пријетњом смрти, да би постала нераздвојни дио вјештачке српскохрватске, југословенске културе која се политиком уступака узгајала на српској генетској подлози како би је сву покатоличили. Индикативан је у том погледу језуитизам члана удбафилололошког тријумвирата Петра Милосављевића који у књизи „Српска писма“ истиче свој глас за латиницу тврдећи да ’само неупућен свијет мисли да се писмом одређује национални идентитет и да се један језик може и мора служити само једним писмом’ (Милосављевић 2006: 5). И он је изричитог става да нема никаквог разлога да Срби данас напусте једно од своја два писма додајући: „Могу једино да прихватим став да извјесно првенство има ћирилица као писмо којим, по традицији, пише већина српске популације“. Да би оправдао своје латиничарење овај самозвани „србиста“ се мудријашки позива на ’традиционални филолошки принцип да се национални идентитет одређује језиком, а да је писмо секундарног значаја’. Када је тако, чиме може да објасни најтјешњу везу између српског језика и српског писма, по многим граматолозима најсавршенијег писма? Зашто се онда проводи насилна латинизација православних земаља посљедњих вијек и по ако писмо није носилац националног идентитета и то у околностима открића предћириловске словенске писмености за коју је академик Радивоје Пешић, обновитељ српске аутохтоничке школе, тврдио да је директно повезана са етрурчицом и винчаницом чије су азбуке идентичне? Не ради ли се о најпрљавијем лукавству ума будући да се више ничим не може порицати аутохтоност Срба на Хелмском полуострву нити њихов пресудни допринос укупној европској и свјетској цивилизацији слова, нарочито откад је Светислав Билбија реконструисао етрурски језик преко ћирилице? Оних Срба које су свјетске демонократе, да би имале покриће за свој зликовачки потхват НАТО бомбардовања13, прозвале „варварима модерног доба“14.

Нова бољшевизација од стране кртица евроатлантизма

1. Десуверенизовању националне културе у Републици Српској која је по Дејтонском мировном споразуму дата у надлежност ентитета, допринијели су бројни дебеовски доушници из полицијскобезбједносног апарата бивше и никад више састављене Босне и Херцеговине; ти тамни синови српства који су манипулишући патриотизмом трајно „обрљали образ пред свијетом“ зато што су корак по корак поништавали наш национални идентитет трајно убиљежен у химни „Боже правде“, Немањића грбу и српској ћирилици. Чином јавног огдрицања од тих симбола српске државности, сви смо се у значајној мјери расрбили, што је и био циљ оних који су предложили доношење оваквих одлука које потврђују да пропорционално поништавању националног и културног идентитета Републике Српске, опада и њен суверенитет добрано сасјечен од стране душежедних сила либералног фашизма. Све како бисмо постали народ без части и достојанства, којем ништа није свето. Плански сапет авнојевским границама, овај крстоносни народ са својом вишемиленијумском културом која сеже до Лепенског вира, Старчева и Винче, постао је плијен интернационалних паразита и ратоборних безбожника који су створили широку мрежу НВО за надзирање и оштро кажњавање свих оних који одбијају да изврше вољу планера неоколонијалног тоталитаризма. У „деконструкцији“ рада тог измреженог братства „чувара мира“, који према англоамеричком експерименту мијењају националну у правцу мултинационалне свијести, потребно је посебно семиотичко знање јер се лако губи критичка оштрица. Ради се о пројекту разарања српске националне самосвијести претходно анестезиране двовјековним Вуковим култом устоличеним путем школства и науке која је од просвјетитељства задобила псеудорелигиозни статус. Систем унутрашње окупације Срба као јединих геополитичких противника НАТО савеза на Балкану провела је англоамеричка пета колона потекла од југокомунистичког интересног братства удбаша, бласфемично представљена за српске патриоте. Предводе је лажни свједоци мутиране србистике, те кртице евроатлантизма и остале корумиране научнополитичке варалице који су спријечиле протјеривање „духа сапоморцања“, штавише, „самопљувања“ код Срба. Сви су они тврдо обећавали национални препород, док су истовремено једну унутрашњу окупацију замјењивали другом, потпомажући производњу синтетичких нација на српским основама, од којих посљедња има неојугословенски карактер познат као „Срби сва три вјерозакона“. Са демонским оштроумљем савладали су лажни србисти технологију произвођења вјештачких нација уз инструментализацију филолошке науке у чију се истинитост није смјело сумњати. Као партнери евроатлантизма изашли из агентура страних обавјештајних служби, лукаво су проводили експеримент комунизовање српства заговарањем заједничког језика тзв. Срба сва три вјерозакона. У позадини ове манипулације којом је још једном покидан континуитет светосавске културе је амерички пројекат стварања новог балканског поретка на штету Срба, кроз обнову треће, „крње“ Југославије. Наравно, без Словеније и Хрватске као чланица Европске уније, како би било угушено светосавско српство, пацификовано и преусмјерено на погрешан пут претакањем у анационално вуковско српство сва три вјерозакона. Једно је неспорно: српски удио у антиправославној посткомунистичкој окупацији путем екуменског опредјељења за синкретички језик тзв. Срба сва три вјерозакона, те хабсбуршке идиотарије која је наметана искључиво православнима, управо је срамотно велики. Као такав, наставак је римоцентричног филолошког програма јагићевског типа, који ови мајстори обмане задужени да будно надзиру српски национализам називају „обновом“. Без помоћи шаке послушника из ешалона унутрашњег окупатора никада се не би могла проводити нова бољшевизација српства у којој се све чини да се светосавско предање затре, првенствено на српским универзитетима претвореним у регрутне центре, тачније, инкубаторе за одгајалиште поданика идеологије њу ејџа. У том погледу обновљена србистика је гола издаја и устоличење идеолошког учења евроатлантизма.

2. У борби истине и лажи, правде и неправде, неутралност и заташкавање велике завјере против српског народа значи помагање злу. Стога, не можемо бити неутрални када је у питању демонски поход натовске науке на српски идентитет у име тоталитарне идеологије глобализма, трајно забиљежен у српском језику и строставној ћирилици, те у богатој књижевности, националној историји и, превасходно, православној духовности. Иако је пуна истина о Србима и данас опасна и забрањена, посебно када је у питању аутохтоност Срба на простору подунавске културе, идентитет нашег народа најдубље је везан за староставно српско писмо, чији је опстанак угрожен и због којег Срби не смију више бити духовни спавачи којима се испире мозак наднационалним идејама о благодети двоазбучности као што је то чињено под брозоморном идеологијом кроатокомунизма. Поновно наметана псеудонаучне флоскуле о равноправности ћирилице и латинице, једино православнима, знак је да нам је образовање окупирано, на шта је упозоравао и академик Василије Крестић подозријевајући да ’није искључено да смо дозволили неком другом да диригује нашим образовањем’. Контрола високог школства проведена је преко заврбованих професора универзитета који су пристали да буду плаћене бирократе спремне да структурирају ум младих генерација одвлачећи их од истине у амбис небића, како би тамновали у њиховој кодираној стварности, не усуђујући се ни да поставе питања, а камо ли дају одговоре на аутохтоност српског језика и ћирилице. Стога је прворазредни задатак оних који воле свој народ да допринесу освешћивању од превара и прећуткивања ове врсте које проводе перјаницe глобализма обнављајући на Балкану југословенску утвару на рачун Срба. При томе се не смијемо превише уздати у варљиве очи већ ваља проникнути у закулисна збивања на ширем плану која на нашу штету пројектују сваковрсни Сороши новог робовласничког друштва, тог „Синедриона састављеног од Јуда крштених и од Јуда некрштених“, како би се изразио Српски Златоусти, Свети Николај Жички.

3. Пројекат затирања ћирилице текао је овако: паралелно са јачањем пангерманизма уочи посљедњег антисрпског рата реституисан је и стари геостратешки план њемачког продора на Исток под окриљем идеологије евроатлантизма, који је за собом повукао обнову старе колонијалне аустрославистичке србистике у којој је био садржан перфидни програм мржње према Србима. 15 За свој први задатак екипа српских плаћеника добила је онај о неопходности промјене свијести код Срба о националном идентитету сачуваном управо у светосављу и ћирилици,16 тиме што ће их системски расрбити анационалним учењем о заједничком језику те обесловестити скаском о благодети двоазбучја и латиници као српском писму. Радило се о старој мантри по којој ни једно од ова два подједнако српска писма, према новосрбистичком дефиниционистима, ’нису носиоци диференцијалних конфесионалних црта’, што је било равно атентату на ћирилицу. Екуменизована „србистика“ агената међународног поретка која се бучно промовисала у предворју еусташтва, у чије окриље би након читавог низа гести самосакаћења српског духовног бића требало да једном уђу и српске земље, није имала властити теоријскоидеолошки програм већ се по диктату евроатлантиста препаднутих од оживљавања српске аутохтоничке србистике вратила на обнову србофобног хабсбургизма, а са њим и нераздвојне православофобије. Обнова бечке поданичке србистике захваљујући којој су Срби изгубили суверенитет над српским језиком и писмом, књижевношћу и културом, а путем које је отпочела борба тзв. „оца српске писмености“ (С. Селенић) против православне цркве и наше светосавске самосвијести, практично је била наставак титокомунистичког терора из времена „црвеног“ Хабсбурга под којим је проведено прекрштавање српског језика хрватски.17 Њоме је након крвавог међувјерског рата само на штету Срба обновљена догма о „братству“ у језику и писму, а са њим и језички критеријум у националној идентификацији, уз онај звани „звијер двоазбучности“.18

______________________

1. Универзитет у Бањој Луци, Филолошки факултет, Студијски програм Српски језик и књижевност

2. Студију посвећујем господину Момчилу Крајишнику за пошртвованост у борби за српство у Хашкој судници.

3. Научнополитички скуп „Говори српски – пиши ћирилицом“, на коме је предочено ово излагање, одржан 4. 3. 2017. године у Требињу, резултовао је доношењем Требињске декларације у којој је наведено да ћирилица у Републици Српској мора имати статус јединог службеног писма, како је то уставом дефинисано у Србији.

4. Евроазијство је такође натруњено духом њу ејџа о чему свједочи суплементарни назив „Нова“ Византија. Наиме, гдје год сретнемо одредницу „нова“, знајмо да је ријеч о творевини новог доба и о својеврсној реинкарнацији, а нипошто духовној обнови евроазијства. Тако су новосрбисти „реинкарнирали“ Вуково учење, јасно, без просвјетитељског хуманизма који га је својевремено пратио назвавши тај поступак „новим ратом за српски језик и правопис“. Овако гласи наслов програмске књиге србистичког гуруа Р. Маројевића, зелене боје, илумантске (!), којом је по угледу на Даничића обзнанио своју улогу новосричког квислинга.

5. право је Месићев стриц као, прво, усташа, а потом пресвучени партизан, при „ослобођењу“ Београда пуцао у икону Исуса Христа у цркви Карађорђевића на Белом двору, што је до данас видљиво.

6. Такав комунизам предводио је милитантни циониста Мојсије (Моша) Пијаде у антисрпском савезу са Павелићевим усташама, склопљеном 1935. године.

7. Џејс Бејкер, државни секретар САД, на америчкој телевизији изјавио је јуна 1992: „Водићемо против Срба рат – дипломатски, економски, политички, пропагандни и психолошки.“ Изоставио је намјерно рат култура.

8. Светосавље симболизује самосталну, аутокефалну српску цркву задобијену од патријарха цариградског 1219. године у малоазијској Никеји, гдје су се налазили остаци Византијског царства.

9. Тајну Вукове реформе отпечатио је новосрбиста Предраг Драгић Кијук објелоданивши у својој постхумној књизи „Хришћанство без Христа“ повјерљиви Копитарев документ упућен бечкој администрацији, који је толико дуго био доступан само тајним изабраницима империје.

10. „Београд: нису га вољели ни окупатори ни ослободиоци“, истакао је велики српски родољуб Милан Кашанин.

11. За то му је служило чланство у Међународном фонду словенске писмености и словенских култура из Москве чија је експозитура била Српски фонд словенске писмености и словенских култура из Београда којим је руководио управо Р. Маројевић.

12. Оснивач ЦИАе, амерички генерал и обавјештајац Вилијам Донован, који се 1941. године нашао у Београду са задатком да упозна кључне пучисте, изјавио је „да се Срби не могу позивати на 27. март 1941. године јер смо ми ту револуцију купили“. У том контексту је својевремено Ситон Вотсон уочи њемачког бомбардовања Београда изјавио: „Ми смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти па не дугујемо Србима ништа:“ За колико су новаца Енглези купили новосрбистички културни преврат 1998. године, када је публиковано „Слова о српском језику“, као и онај политички преврат из 2000, остаје само да мнијемо?

13. „Требало би да бомбардујете Србе“, ријечи су Јована Павла Другог упућене Клинтону у Денверу.

14. Британски премијер Тони Блер током НАТО агресије на Србију изјавио је: „Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства.“

15. О крволочности Хабсбурговаца, тих моћних непријатеља који су Србе хтјели да доведу до нестанка, говори податак да су у Првом свјетском рату убили сваког десетог Србина, а у Другом свјетском рату за једног убијеног Нијемца сријељано су 100, а за рањеног 50 Срба.

16. „Инсистирање на употреби само ћирилице би било крајње опасно за интегритет српске културе јер су Срби одувек поред ћириличког користили и латиничко писмо. Овај став наравно не значи да се на уштрп српске ћирилице фаворизује инострана латиница.“ Оваквим и сличним препреденим тумачењима којим се држи страна вуковским тзв. Србимакатолицима и Србимамуслиманима, лажни србисти су распамећивали своје сљедбенике поуздане у ове латиномислећим духом калајисане тамне синове Српства.

17. Код Хрвата је форсирана теза о два пута језичке стандардизације, једног код Срба другог, код Хрвата, која су наводно била самостална, у чему се ишло дотле да су Хрвати, према ријечима академика Слободана Реметића, тврдили да је Вук од Хрвата преузео идеје и готове резултате за своју реформу.

18, Већ се у Краљевини Југославији уз подршку државног апарата постигло да се употреба ћирилице ограничи искључиво на Србе православце.