Лажна идеологија српског национализма

Све то планско усаглашавање лажи о благодетима Вукове реформе имало је за циљ да се Срби присиле на посљедњу у низу нагодби са српским конвертитима, ону о заједничком полицентричном језику народа који живе на штокавском подручју, којом би управо они изгубили право да свој језик икада назову српским. Наиме, уколико се жели – а ми не желимо да уђемо у Европску унију – дужни смо да властити језик окрстимо шифрованим именом бехаес.19 Другим ријечима, при уласку у еунијатско царство искључиво Србима би било ускраћено да сачувају свој национални идентитет забиљежен у староставном језику и писму, док је Хрватима то право већ признато уврштавањем хрватског у заједницу европских језика. Само би Србима по наговору неокомунистичких комесара који су аванзовали политички подобне мондијалисте, било ускраћено да српски језик промовишу као етнолингвистичку чињеницу, већ би у име лажне идеологије српског национализма зване „Срби сви и свуда“, коју је још Беч преко Вука осмислио, морали да обезимене свој језик именом „ексјугословенски“, „штокавски“ или неким другим у којем не би била садржана етничка одредница „српски“. Оваквим слиједом српски језик би неизбјежно прешао у групу мањинских језика а потом био осуђен на изумирање. Како је хрватски већ признат као један од језика Европске уније, то би српски језик евентуално имао да прође као нарјечје хрватског језика! Еунизацијом српског језика окончао би се двовјековни процес хрватизовања свега српског отпочет Бечким договором „књижевника источног и западног вјерозакона“, који је служио као обмана Србима само до године Вукове смрти. Одмах потом језички критеријум бечки катедриста Ватрослав Јагић замјењује оним према вјерској припадности, на основу кога су у Хрвате преко нођи били уписани сви католици на јужнословренским просторима, неСрби чакавци и кајкавци и покатоличени штокавци, а Срби сведени само на православце.

Новосрбистички обавјештајци предвођени лакејскоподаничким бирократама, словенским академичарем и Шешељевим стажистом Радмилом Маројевићем те титићима, Милошем Ковачевићем и Петром Милосављевићем, одавно су ступили у контакт са облашћу знања забрањеног за Србе, наметнувши нам још једном идолопоклонство Вуку као „горостасу“ (Р. Маројевић). Потврдили су тиме стару истину да се само лажи говоре јавно попут оне да је Вуков реформаторски рад био епохалан по наше национално биће, премда се радило о буђењу хрватске националне свијести под Аустријом како би се спријечила мађаризација, у чему су Срби били само инструмент њихове борбе за ослобођење од туђинског јарма. Том приликом Вук је за договарачким столом организованим под патронатом царевине, у име Срба учинио читав низ једностраних уступака ставивши на карту заједништва са Хрватима највредније од српске културе, не издејствовавши заузврат ни минимум права да се језик који „реформише“ назове српским именом. Све ово непобитно указује да је тај „највећи реформатор у овом дијелу Европе“ био само пијун империјалне политике у унутрашњој колонизацији српске културе, а за интерес Хрвата. Стога не чуди да су га они два пута прогласили почасним грађанином. Обнова таквог бирократизованог лажеучења значила је даље разарање памћења о томе ко смо као народ20 и нову колонизацију српске културе од стране изабраника западњачене филологије која је у постдејтонском периоду кренула да поново језички обједињује претходно у грађанском рату разбијене српске земље са њиховим политичким језицима легитимисаним Дејтонским мировним споразумом. Сљедећи корак у разарању нашег културног идентитета био би да штокавске земаље прођу процес језичке унификације путем заједничког полицентричног језика који се нипошто не би звао српским. У том погледу обнова бечке србистике видљиви је дио сложеног хијерархијског механизма којим управља свјетска научна елита у познатом пројекту „рата култура“, западне, латиничке, јудеокршћанске и источноправославе, ћириличне културе те је као таква блиско упућена у планове судара цивилизација на Балканском полуострву. Овим пројектима руководе они које нити бирате нити видите, али који владају онима које сте бирали. Новосрбистичка радионица је у том погледу била дио духовног плана кодирања свијести путем високог образовања у коме су учествовали водећи српски „вуколози“ фабијанисти, пресвучени у јагњећу кожу српских патриота. Ти каријеристи жељни чланства у академијама наука наметали су Србима глобалистички свјетоназор кроз удбашко србовање, истурајући у предњи план лингвистичког мртваца Вука и позлаћујући његов мртвачки ковчег дојучењашњег гуруа сербокроатистике у једног од ’Свете Тројице српског језика српске књижевности’, како га титулише бечкопошоватељни Радмило Маројевић. Једна од протврјечности везаних за Вука чије су таблице закона у нашем времену пукле, а које никада и нису биле научне него вјерскополитичке, је и та да је он „гуру“ и сербокроатистике и поручене сурогатне србистике, што само говори да су једна и друга лаж за лаковјерне, производ хабсбуршког замешатељства из кога отачаство никако да изађе већ више од два вијека вртећи се у кругу диктираних интерпретација о властитом језику и писму. Ова протвурјечност бола би очи свакоме осим распамећеним Србима скренутим са Христовог истинитог пута учењем нове србистике која је специјално скројена за кодирање Срба од стране евроатлантиста. Србизовање до јуче сербокроатизованог Вука и његово идеолошко спиновање у Србенду доказ је да су обману навучену преко наших очију провели у дјело врхунски обучени спиндоктори који добро знају да је Вук завјеренички изградио мостове према српским конвертитима римскога и турскога вјерозакона, а порушио оне који су водили ка руској браћи. На тај начин увео је неуке Србе у лавиринт западних квазинаучних параграфа о којим је наш народ оставио упечатљиво свједочење у пословици: „Боље да те Турци муче него Латини уче“. Под Вуковим именом Аустрија је покидала духовне везе Срба са Истоком које су се темељиле на заједничкој живој вјери и језику и преусмјерила их у антихришћанско беспуће, ка западној „браћи“ по језику

Транснационална србистика

Позивајући се на врлог пастира Вука, новосрбисти су заговарали транссрпско партнерство у језику које је натурано само Србима, а свима другима остављана идентификација преко вјере. Подједнако тако, само је Србима натурала двоазбучност, док су други стигматизовали ћирилицу па на концу и сами Срби! Све у циљу поступне промјене свијести која је имала да доведе до стварања синтетичке „србијске“ нације од Срба сва три вјерозакона и, по њемачком обрасцу, још једног вјештачког језика, полицентричног по својој намјени – језика Срба сва три вјерозакона. Он би у пракси био управо онај „јединствени“ језик који у Федерацији БиХ заговарају бошњачкохрватски унитаристи, увијек свезаних застава када треба дјеловати на штету Срба, предвођени Ковачевичевом истомишљеницом Сњежаном Кордић. Том пројекту екуменизације путем језика, коју би временом пратило исто такво црквено уједињење католика са православнима, претходила је идеја уније21 из времена првог ватиканског концила која никада у римској цркви није умрла, а чији је смисао да православци признају власт папе, на овај или онај начин. „Римски престо увек тежио да нашу отаџбину усрећи фалсификатима као светињама“ (Воробјовски 2002: 117), од лажних царева Шћепана Малих до лажних „просвјетитеља“ какав је био Вук с којим је отпочео прогон ћирилице која је за православе Србе била семиотичко обележје њихове слободе. Тако нешто се нипошто не може рећи за „српску“ латиницу, како је у своме клањању Оцу лажи називају новосрбистички пробабилисти плански убијајући самопоштовање народа, већ ју је исправно назвати „српскохрватском“. Пратимо ли кроз одустајање од ћирилице водеће фарисеје новосрбистике, у прилици смо да свједочимо својеврсну историју гријеха; штавише, пут од Бога до ђавола, спознајући како се то водио крсташки рат против српске културе преко тамних синова српства унијатским изједначавањем латинице са ћирилицом као подједнако српском, што је било дјелотворније него отворена србофобија, тај расизам новог свјетског поретка. Режисер екуменистичког уједињења у језику Радмило Маројевић за латиницу је тврдио да је „српско алтернативно писмо“, за допунске потребе и за посебну, католичку популацију. О „двоазбучности и српској култури“ Маројевић из прве фазе, кад је бранио ћирилицу, тврдио је исто што и ми, нападајући заговорнике двоазбучности ријечима: „Теза о равноправности ћирилице и латинице и о „двоазбучности“ српске културе своди се, на крају, на обавезу православних Срба да у двема матичним републикама равноправно употребљавају оба писма да би се тако лакше извршила латинизација (и културна асимилација) њихових сународника у двема другим републикама, с постепеним одрицањем од ћирилице као националног писма и у матичним културним седиштима. Ја не бих тако изричито рекао да је употреба двају писама „изузетно богатство“ и „велика предност наше културе“. Радије бих рекао да је то наша судбина јер се налазимо на раскршћу култура.“ (Маројевић 2001: 161) Док није поклекао пред Оцем лажи резолутно је држао страну ћирилици: „Кад би „двоазбучност“ била некаква велика предност, и други би народи похрлили да се њоме користе.“ (Маројевић 2001: 160)

Заиста, нема потребе доказивати да је уставна обавеза о службеној употреби ћирилице у српским земљама остала мртво слово на папиру, чему су нарочито допринијели јеретички двоазбучари, а уистину латиничари па и „други“ Маројевић, који је у својим филолошкополитикантским странствовањима по путевима демонске вуковске србистике22, тог језгра православнофобије и христофобије, „узнапредовао у мишљењу“ и одустао од очувања ћирилице пропагирањем звијери двоазбучја. Који се као лингвиста хвалисао да поштује и методологију политичких и других друштвених наука с једним јединственим циљем: лингвистика као реконструкција истине, а онда склизнуо низ стрмац властољубља и пристао да служи, умјесто да се бори. О томе свједоче ставови како ’српскохрватску латиницу треба сматрати српском латиницом’, што је теза која болесно релативизује истину о ћирилици као српском писму. Као поклекли русиста и српски лексикограф, овај вјероучитељ корупционашке србистике је некоћ добро знао да равноправност ћирилице и латинице „ни најмање није допринијела очувању ћирилице у двема западним републикама као што ни употреба назива српскохрватски језик није спречила издвајање сепаратног „хрватског језика“ на српској основи. Напротив.“ (Маројевић 1991: 161)

„Други“ Маројевић, латиногорац и предводник скривеног идеолошког рата у корист сила евроатлантизма, у темпирано вријеме уочи НАТОбомбардовања клео се у хромог Вука – вожда српског културног устанка за интерес Беча; који је за њега ’један од свете тројице српског језика и српске књижевности’ – али Срба сва три вјерозакона, како гласи дубинска структура етнонима „Срби“ у његовом тајном шифрованику. Иза фарисејске „обнове“ вуковске србистике увијене у обланду светосавља, вирила је авет титоизма са роговима јудеодемократских евроатлантиста који су два водећа новосрбистичка поклисара, Ковачевића и Кијука већ окитили својим највишим наградама, узвисивши их у изузетне ствараоце у оквиру једног вијека, XXI, а у избору између интелектуалаца из чак 163 земље!

Остало је скоро непознато да је Кијук23, коаутор Слова, заступљен у енглеском библиографском лексикону „Ко је ко у свијету“24 из године 2010. те да је проглашен за једног од 100 слободних мислилаца у свијету. Како је било непопуларно хвалити се након НАТО агресије на Србију наградама наших најљућих непријатеља, тако је остало скоро незапажено да је гуру „православних“ (!) Двери – свјетски признати „слободни“ мислилац! Или да је грлати Србенда и перјаница еврофила, непокајани Ковачевић у Кембриџовом енциклопедијском издању уврштен у 2000 интелектуалаца у XXI вијеку , чији су највећи остварени резултати од свјетског значаја. Свјетског, остаје да се вајкамо, али за велеиздају рођеног језика и народа!

Вјерска омча замијењена језичком

Нема издаје без намјере да се изда, као што се ни два царства задобити не могу ни два господара служити. Новосрбистички тријумвират од почетка25 је био устројен да као промотор концепта „Срба свих и свуда“, без обзира на вјероисповијест, само православце поведе широким путем издаје у пропаст, а да они и не виде камо их то воде ови вукови у јагњећој кожи британских фабијаниста. Као камуфлирани унутрашњи непријатељи, скривени иза хромог Вука са турским фесом на глави, издали су не само српску националну културу већ и своју професију, тако што су колонизовали ум младих нараштаја заводећи их у мрачна антисветосавска беспућа. Садејствујући са водећом евроунијатском силом, Њемачком, новим протектором за тзв. западни Балкан, ова шака послушника учествовала је у перфидној културној издаји, погубнијој од сваке националне издаје. Кројили су нови балкански поредак на штету Срба и српског језика, стандардизујући послије српскохрватског још један полицентрични језик на штокавској основи, који би опслуживао неколико вјештачких нација. Без тих помагача империје, спољни непријатељ нам не би могао ништа да учини на расловешћењу и расправослављењу светосавске самосвијести која се свом силином пројавила кроз голготско страдање у посљедњем отаџбинском рату навјешћујући свенародно обједињавање српских земаља. Нажалост, као лошим ђацима историја нам се још једном поновила. Умјесто да коначно разбијемо у парампарчад фамозну хабсбуршку парадигму која нам је оковала мозак, по којој су старохрватски чакавски, новохрватски кајкавски и штокавски, дијалекти једног језика, а штокавица не само српски него и хрватски дијалекат, „нови Даничићи“ су нас поново вратили на обредно клањање Вуку спријечивши духовну обнову светосавља и ћирилизацију српства. Још једном су само код Срба учврстили већ разрушену митолошку слику о Вуковој непогрешивости, мит о некаквим екуменским „Србима сва три вјерозакона“, који је требало да доведе до погреба искључиво православних Срба те мит о наводној „благодети двоазбучја“, пропагирањем мантре како је латиница подједнако српско писмо као и ћирилица и по којој писмо није носилац етноконфесионалности. Попут Даничића, првог српског пребјега у хрватство, који је према Штросмајеровим напутцима учинио одлучни корак у преименовању српског у хрватски језик, прикључивши српском језику чакавски, а касније и кајкавски, на истоме трагу новосрбистичке варалице, наметнуте путем медијске пропаганде за лажне српске националисте, штавише, „православне филологе“, манипулишући српском патњом су умјесто јагићевске вјерска омче око српског језика, наметнули поново вуковску језичку омчу, и једну и другу изашлу из арсенала бечковатиканске борбе против православног Истока. Селективно приступајући, на вјерскотериторијалном принципу, оправдавали су издвајање хрватског као приперка српског језика, фемкајући се око признања бошњачког и црногорског. Учинили су то према истом принципу колонијане лингвистике по коме су западне агентуре својевремено издвојиле из руског језика бјелоруски и украјински, што је истина која се помно цензурише свједочећи да су славистика и русистика одавно под контролом западних мудраца који злоупотребљавајући језичку науку чине све на расправослављивању словенства. Највеће жртве поднијели су Срби који су се први нашли на удару антихристовских сила новог свјетског поретка, да би потом та колонијална искуства евроатлантисти примјењивали у унутрашњем разарању христоносне Русије.

Нигдје се не истиче како су управо Вук и Даничић својевремено свјесно избјегли да именују језик који стандардизују, потврђујући да је прећутано каткад важније од изреченог у Бечком књижевном договору, а само зато што је намјера Беча била да српски језик одмах преименују у хрватски, а српске народне пјесме у хрватске народне пјесме. Што су одмах и учинили! Никада и нипошто – обрнуто. Испало је на концу да Вук није стандардизовао српски књижевни језик ијекавског изговора, већ хрватски, послуживши се српским као основом како би на тај начин трајно предао суверенитет над српским језиком и писмом, српском њижевношћу, културом и традицијом у руке лажних Хрвата огрезлих у „римскокатоличкој латинштини“ (М. Будимир). На срећу, дошао је час буђења из окултистичке хипнозе којом се проводило ментално сплеткарење са свијешћу распамећених Срба поуваних у доброхотност Запада; све под плаштом крупних парола у име којих је умјесто светосавске самосвијести Србима уграђиван фарисејскојезуитски ген самоуништења звани „Срби сва три вјерозакона“. Како бисмо вратили етничко име српском језику украдено за вријеме југокомунизма, то морамо да одбацимо и католички филолошки програм који је почивао на јагићевској вјерској парадигми као и вуковски програм лажних србиста са њиховом наднационалном језичком парадигмом; тих „стручњака“ које су унајмиле западне службе да имају покриће за промјену свијести код Срба. Прије тога се једном заувијек морамо одрећи заблуде да између српског филолошког програма и Вука, спонзорисаног најамника хабсбуршке империје, може да се стави знак једнакости јер не може никако. Тиме бисмо посредно признали да штокавица није само српски него и хрватски, нипошто дијалекат – већ језик, те да су тзв. чакавски, кајкавски и штокавски– „дијалекти“ једног језика, што је још једно подло мудровање србофобних нордијаца будући да се никада није радило о дијактима већ засебним језицима који чак припадају различитим славенским заједницама језика.

Обновљена србистика“ – велика против српског језика

Суштину обновљеног филолошког програма на основама берлинсковатиканске школе за преваспитавање Срба у правцу екуменске свејереси преко језика, чији су клонови плејада српских „вуколога“, чини намјера сила новог свјетског поретка да се у постдејтонском периоду корак по корак промијени свјетоназор Срба, понајприје у Републици Српској, а потом и у Црној Гори и Србији, мијењањем свијести о томе ко су као народ и шта чини суштину њиховог националног бића. Његови домаћи протагонисти, тзв. „србисти“, који су посљедња два десетљећа усрдно глумили лажне опозиционаре тзв. католичком филолошком програму, добили су месићевски задатак да својим менторима поднесу рапорт: „Наш посао је завршен, српског језика више нема! “ Радило се превејаној западној агентури убаченој у српску филологију како би се спријечила обнова српства на основама светосавља. Зато без остатка ваља демаскирати ове глобализоване Србе који су манипулишући националном науком покоравали генерације младих филолошких стручњака скрећући их са светосавског пута у мутне мондијалне, наднационалне воде. Ово лажеучење наметнуто је било „одозго“, преко универзитских професора који су срачунато обмањујући младе код њих одгајали ропску послушност уводећи их у ментални логор под контролом глобалиста. То по посљедицама ужасно преодгајалиште Срба, који су интервенцијом споља поново бачени у Јудин загрљај са дојучерашњим крвним непријатељима и чије размјере почињеног зла ни сада у довољној мјери не поимамо, гојски је спроводила у дјело наша пета колона по диктату масона и циониста, као дио окупационе мафије која се држала на веома кратком ланцу. Жртвујући морал, као оружје глобалиста успоставили су стратешки надзор над српским језиком, самопрогласивши се за његове чуваре сврстане у удбашку тројку коју је предводио јудејски екумениста под маском радикалског „рабина“ Радмило Маројевић26 за кога је ’програм тобожње заштите ћирилице комплементаран с програмом прогона ијекавице’; уз перјаницу еврофила, титокомунисту Милоша Ковачевића и потпору заклетог двоазбучара Петра Милосављевића сакривеног иза фасаде „Покрета за обнову србистике“, који су као бучни поробљивачи српске самосвјести одлучивали о судбини не само језика и писма, већ цјелокупног српског духовног бића. Успоставивши власт на српским универзитетима преко политичких сарадника атлантократије27, кроз контролу знања о матерњем језику и књижевности које пресудно утиче на струтурисање погледа на свијет једног народа, они су попут окултних врачева скренули енергију народног бунта након НАТО агресије и потрошили је ни у шта. Прерушени у светосавце промовисали су концепта сурогатних „Срба сва три вјерозакона“28, нудећи слику да се боре против подаништва српске филологије коју су наводно заговарали „Павлобранитељи“29, сљедбеници академика Павла Ивића; који је јавно и аргументовано довео у питање булу о Вуковој непогрешивости. Изједначивши светосавски идентитет са југословенством, још једном су на олтар лажног заједиштва са разбраћом ставили као жртву сопствени језик, гледајући како га преузимају и преко ноћи путем декларација преименују у свој. Једино су Срби и даље морали да остану сапети језичком заједницом са католицима и муслиманима, чиме је била обесмишљена свака борба против разарања српског националног бића кроз вијекове. Стога би заташкавање велике завјере заврбованих лажних србиста које су англосаксонци за услуге империји облијепили свјетским наградама, било равно највећој националној издаји; у првом реду Милоша Ковачевића, а потом „православног“ мислиоца Предрага Драгића Кијука, духовног учитеља Дверјана, чији је прави гуру Радмило Маројевић. Наиме, попут Вајсхаупта, осниваша илумината, и он је међу властитим студентима србистике на Филолошком факултету у Београду као декан изабрало тројку која је чинила „старјешинство“ Двери, да буду политички подмладак глобалног поретка изашао испод крила естрадне нове србистике, о којем сад брине „српска“ деканеса са Берклија. Тако су антиправославни и антитеистички лажни родољуби преко науке, тог „тихог оружја за мирне ратове“ против Срба, успјели да понуде евроатлантизам у светосавској одори, подмећући под појмом „Срби“ хабсбуршки хибрид, расправослављено српство сва три вјерозакона са истим таквим српским језиком, из кога је Вук протјерао огњем и мачем све црвенославизме, али не и турцизме! Пројектовани циљ евроатлантске србистике био је истовјетан оном из Вуковог времена: да Београд сам од себе, захваљујући обновљеним бечким враџбинама, падне у руке Брисела и Вашингтона, уз свођење Срба на Србијанце и Београдски пашалук.

______________________

19. Промотор јединственог тзв. полицентричног, наднационалног и натконфесионал-ног језика који би био заједнички језик за ексјугословенске штокавске земље које би ушле у састав Европске уније је поред новосрбистичког братства и НВО „Гете институт“, који има своје испоставе диљем свијета па и у федералном Сарајеву.

20. Докле се ишло у смишљеном разарању српске самосвијести свједочи изјава проф. др Ралф-Дитер Кругеа, директора славистичког семинара Универзитета у Тибингену из 1997. године: „Предложем да се српској дјеци забрани у школама учење српске националне по-езије.“ И заиста, у Републици Српској су за вријеме намјесништва Карла Вестендорпа као високог представника „штамбиљане“ по уџбеницима српске народне пјесме.

21. Идеју уније најодлучније су одбацили Руси код којих има најмање примјера преласка на другу вјеру.

22. „Не случајно, реч ’демон’ проистиче из грчке речи „наука“, (в. Воробјовски 2002:116)

23. П. Д. Кијук оснивач је бројних невладиних организација и псеудонаионалних покре-та почев од Двери, Фонда истине (Београд), Свјетског сабора Срба (Хајделберд), Црквено-народног сабора (Призрен), Центра за хришћанске студије (Београд), Удружења интелекту-алаца Српска национална свест (Ниш).

24. Ради се о најстаријем америчком библиографском издавачу (Marquis), интернацио-налном биографском центру (St. Tomas Place, Ingland)

25. „Слово о српском језику“, звучно проглашено за „законоправило српског народа“, по угледу на „Законоправило“ (Крмчију) Светог Саве, публиковано је од стране ових ин-сајдера Запада 1998. године, уочи НАТО агресије, на пет језика и у наводном тиражу од 300.000 примјерака.

26. Овај политикант-лингвист самодопадно je тврдиo да је „тзв. хрватски језик укинут дефинитивно на Спасовдан 1998. године“, наводно, када је објављено лажно „законоправи-ло“, „Слово о српскм језику“ чије ауторство присваја.

27. Радмило Маројевић изабран је био за декана Филолошког факултета у Београду као кадар Војислава Шешеља, да би на тој функцији остао пола године која је протекла у проте-стима и обустави наставе.

28. Одлика рада енглеске тајне обавјештајне службе је да дјелује кроз еуфемизме што је итекако присутно и у новосрбистичкој радионици. Како би прави проблем замаглили и сакрили да су лажни србисти, кадшто су намјерно претјеривали у српском национализму, нарочито јудеофил Маројевић, да би потом скривено њиме трговали докидајући корак по корак остатке светосавске самосвијести обесмислишљавајући цјелокупну националну бор-бу српског народа.

29. Новосрбистички гуру Радмило Маројевић је на начин блицкрига послије Другог конгреса српских интелектуалаца одржаног у Београду 1994. године, представивши се за „спасиоца“ српства, успоставио контролу над дијелом српске филологије кренувши, навод-но, на рушење поданичког католичког филолошког програма заснованог на вјерском, јаги-ћевском принципу који су заговарали „Павлобранитељи“. У том „новом рату за српски језик и правопис“ клео у „научни“ приступ користећи псеудофилозофске појмове „Срби по себи“ и „Срби за себе“; под првим сматрајући Србе који су говорили српски као матерњи, а под другим оне који су били свјесни тога да су Срби.