Католички и евроатлантски филолошки програм

Како би се одустало од тражења правих разлога свенародног духовног пада, два вијека је код Срба усађивано осјећање да су сами одговорни за сопствену несрећу, како се не би бунили против менталног покоравања хабсбуршком дрилу. Одавно знамо да је тај пад био помно припреман тако што је учињено све како би се плитко проучила и заташкала античка историја Срба и српског језика и писма. То што су 22 ћирилична знака идентична онима из винчанског словног писма, насталог у VI миленијуму, које посвједочује аутентичну писменост подунавске цивилизације као ’епицентралног подручја ране европске цивилизације’ (Р. Пешић), на то нико није обраћао пажњу. Нарочито не духовно закржљали новосрбистички провокатор Маројевић, послан да још једном кривотвори нашу духовност у прошлости сводећи је на кратки „предвуковски“ период, а чије лажеучење умало није постало режимско у Републици Српској. Умјесто да начине продор у прошлост и напусте стару хронологију бечких граматолога, ови њуејџићи су прво су изазвавали хаос, а онда дошли да успоставе ред по жељама невидљивих окупатора. У међувремену су потцјењивачки нашу староставну ћирилицу мијењали за хрватску латиницу и тако одбацили живог свједока вишемиленијумског присуства на Хелмском полуострву. За жалити је колико су дуго имали кредибилитет на скоро свим српским катедрама за националну филолију, на којим је Србима набациван комплекс дошљака да ’ни сами не знају одакле су дошли, колио се ту могу задржати и куда то треба да се врате ако се нађу у таквој позицији’ (Р. Пешић); све према демонским напутцима нордијске школе. Испоставило се, нажалост, да иза те буке и бијеса стоје недорасли дорадници атлантократије, послани да затру остатке остатака некоћ силног језика српског. Стога се од национално опредијељених српских филолога тражи да у име истинске србистике сруше овај филолошкополитикантски програм као легло фалсификата англоамеричких колонизатора који су нам скројили неправославни поглед на свијет преко концепта Срба муслиманског (турског) вјерозакона. Ради се о преобраћеницима у мухамеданство који се никада нису покушали вратити српству преко православља српског стила и искуства, откад су га напустили у страшном часу превјере у коме су светосавску вјеру продали за турску вечеру. Штавише, исказујући презир према православљу као самозвани Турци који су се јагмили за тај назив, чинили су све да српство затру. Тражити и данас од Срба да повјерују у флоскуле којим су им „црножути“ и „црвени“ Хабсбурзи тровали, како су „наши“ српскојезички муслимани дио српског корпуса, би било заиста одвећ прекомјерно.

У духовном уздизању Срби се морају држати правила Светог Саве, јер ко гази Његова правила, сишао је са пута духовног спасења.30 Да више не бисмо живјели у лажи, то морамо одбацити отпадничке тврдње како су покатоличени Срби дио српског народа, јер се ради о превјереним, србофобним лажним Хрватима31 који су задобили вјерску доминацију од Католичког конгреса 1900. након чега је дошло до драстичне промјене њиховог етничког бића. По наређењу језуита сви су једносмјерно били преведени у Хрвате са изричитом наредбом да сваки Србин римокатолик аутоматски мора бити Хрват, што је другим ријечима значило да сви народи могу бити римокатолици осим Срба. На тај начин проводио се јединствен и строго контролисан технолошки поступак стварања вјештачке хрватске нације на родној подлози српског народа, који је имао управо окултну димензију. Утолико је поновно позивање лажних србиста на некакво братство у језику са лажним Хрватима, који су у својој србофобији отворено Србима поручивали да „Хрватска не жели да у њој живе људи који припадају другом народу“ (Босиљка Мишетић, потпредсједница хрватске владе), печатање мозга како би се поновно насијело старој конструкцији Беча којом се српство расцрковњује и гура у духовну таму, одбацивањем свега што чини његово светосавско биће. Захваљујући језуитским мудрацима који су преплавили академије наука и њиховим заводљивим научним протоколима које су по потреби мијењали, једино је код Срба у националном самоопредјељењу избјегнуто давање важности религиозној традицији, а све зато да би нас лакше убједили да су потурчени32 и покатоличени Срби наши јзички рођаци.33 Ова заблуда требало је поново заживи у тзв. „трећој“, „крњој“ Југославији, по вољи еунијата, у којој би се Срби по посљедњи пут морали да бране од оптужби за наводни хегемонизам – и све тако док на крају српство не би стало под једну шљиву. Ударна песница јудеокршћана у сатирању светосавља и овога пута били би српски конвертити, који су починили најгнусније злочине према некадашњој браћи по вјери у Другом свјетском рату у име кога су циљано трајно отцијепљени од српства, да се у њега никада више не могу да врате. Управо су лажни Хрвати највише допринијели умножавању вјештачких народа и лажних језика и књижевности изведених на српској основи, да би тај етноинжињеринг патентирали и преузели идеолози глобализма поновним наметањем послије српскохрватског још једног полицентричног стандарда на подручју БиХ, Црне Горе и Србије. Нова стандардизација српског језика реализована је преко ложе зване „Светски сабор Срба“, која је иницирала писање „Слова о српском језику“ као лажног ’језичког законоправила српског народа’. Нико да примијети да се тако маскиран полицентрични језик ни за јоту не разликује од оног пропагираног путем „Декларације о заједничком језику“ којим се говори у Босни и Херцеговини, Хрватској, Србији и Црној Гори. Очито, водећи новосрбистички демагог у Републици Српској, Милош Ковачевић, коаутор „Слова“ и Сњежана Кордић, коаутор декларације донесене у Федерацији БиХ, имају идентичне ставове, што свједочи само једно: да су им ментори исти. Заједнички им је циљ да по њемачком обрасцу рестандардизују српску штокавицу, за почетак у Босни и Херцеговини, у виду заједничког (босанског?) језика. Тај засад безимени, а српски језик (!), као што је био обезимењен и онда када се стандардизовао на Бечком књижевном договору, опслуживао би неколико парадржавица западног Балкана које би ушле у састав пројектоване „треће“ Југославије, оне по вољи Европске уније. Како би се, дакле, затрло и име српског језика у Републици Српској које већ сада гласи „језик српског народа“, донесена је почетком 2017. године у Федерацији БиХ „Декларација о заједничком језику“, настала као резултат нестабилног брака морала и језичке политике, у чему је најактивније учествовала хрватскоњемачка колонијална лингвисткиња Сњежана Кордић. Попут других језичких декларација на штокавском подручју и ова своје исходиште има у етнократској „Декларацији о називу и положају хрватског књижевног језика“ (1967) којом је под покровитељством Матице хрватске отпочело дивљање хрватског сепаратизма у Брозовој Југославији, као микса кроатокомунистичке и усташке идеологије. Пратила га је отимачина највреднијег српског духовног блага, језика, који је једнострано преименован у хрватски језик након тек нешто више од десетљећа вајног језичког заједништва под именом српскохрватски језик. Циљ и ове посљедње декларације је затирање српског језика у БиХ његовим даљим обезимењавањем кроз још једну генетску модификацију којом би се наставило са наметањем лажног језичког идентитета искључиво Србима. Ово је препознатљив поступак империјалних хегемониста који га системски примјењују у великом експерименту над православним Словенима изложеним немилосрдном посвјетовљењу које се интензивирао откад је успостављена нова глотохронологија која, макар и невољно, даје преимућство старом словенском језику као и старој словенској ћирилици. Нарочито откад је непобитно утврђено да су Словени имали писменост далеко прије појаве словенских просвјетитеља Ћирила и Методија чији је култ намјерно устоличен у претпрошлом вијеку од стране ђаковачког бискупа Ј. Ј. Штросмајера, покатоличеног Јевреја34, с циљем да се код Срба затре њихова аутохтоност на Хелму и обесвети култ Светог Саве који нас је у XII вијеку ујединио као народ управо преко православља; како би се тим лакше устоличила ропска свијест да смо као варварски народ примили писменост тек у IX вијеку. Србима је, наиме, од Берлинског конгреса плански наметана антиправославна, антитеистичка промјена етничког бића преко концепта Срба католичке35 и мухамеданске вјере. Интервенцијом споља, као „аутентично“ етничко (национално) опредјељење код Срба се наметао критеријум језика, а запостављало стварно опредјељење према светосавској припадности. Стога су заговорници вуковског српства у данашњици саучесници у једној од највећих ерозија националног суверенитета у посљедња два десетљећа, и то под окриљем српских универзитета, којим су у свеопштој кризи научности ширили ватру окултизма успостављањем контроле свијести код младих српских филолога, што српски професори универзитета нипошто не смију да раде36 – да шире лажи и издају своју струку, да би за своје одступништво били награђивани од стране енглеских фабијаниста тако што су проглашени за интелектуалце XXI вијека! За ове еунијатске лажне пророке у овчијем руну, те проповједнике латинске Вукове јереси нипошто се не може рећи да су подлегли лажима бечке школе чији је наставак евроатлантска акција расправослављивања са предоминантним њемачким фактором. Радило се о свјесном служењу злу, што се овим глобалистичким кабалистима не смије амнестирати; у којем су проводили у дјело стару америчку политику затирања аутохтоних народа, која се наставља и у XXI вијеку уништењем Срба као једног од најстаријих народа старог свијета. Ријеч је о перфидно осмишљеном безакоњу заклетих противника светосавља са њиховим антиклерикалним духом, којем и данас пријете да „Србима мора бити јасно да у Европу не могу са Светим Савом! “ Којима је пријетио и човјекобог Војтила пред „Олују“ ријечима: „Истјерајте ту гамад са Балкана!“37

Лажирано анационално вуковско српство у данашњој геополитици38 промовишу сљедбеници нераспаднутог југокомунистичког братства удбаша проводећи свјесну фашизацију српства познату по тенденциозном и халабучком србовању. Најталентованији од тих бивших партијаца узнапредовалих у окоштале евророфиле, доспијели су и до енглеских обавјештајних служби, добивши задатак да од српских земаља направе Сорошленд или Циганстан, свеједно, да затру светосавску самосвијест и уведу неправославни поглед на свијет са туђим системом вриједности. Управо ови фарисеји калајисани духом католичким и јудеопротестантским, до данас су у својим канџама држали језик сљедбеника Светог Саве. Тој подвали палог ума39, свој у знаку Нато „раскрста“ и велеиздајничке „вучије“ србистике ваља супротставити спасоносну ријеч која гласи: Вуков култ је срушен! – зато што је реформа проведена под његовим именом била и остала темељ глобалне завјере против Срба осмишљене од стране наших најљућих историјских непријатеља, Аустроугара. Казнену експедицију латинског Запада на путу у апокалипсу поштапајући се на штулу предводио је овај масонизовани унијата чија је издаја српске националне културе толика да му је сваки споменик мали.

На срећу, Срби и Руси имају чему да се врате и шта да обнове као властити филолошки програм. Мислимо на најзабрањеније учење код Срба, оно српских и словенских аутохтоничара предвођених Милошем Милојевићем, потом академиком Миланом Будимиром, подржаним у данашњици од стране Олге Луковић Пјановић и академика Радивоја Пешића. Истинској обнови српске филологије нарочит допринос дао је академик Предраг Пипер40 радовима на пољу теоријске лингвистике, семантике, русистике и лингвистичке славистике; који је на сваком мјесту истицао потребу „очувања и развијања здравог српског идентитета у коме посебно место има однос према српском језику“. „Ко се боји или стиди да открије свој идентитет тај је само на корак да га заувек изгуби“, опомиње нас овај родоначелник српског филолошког програма савјетујући да „ћирилицом ваља писати увек кад се пише на српском језику“, зато што је „ћирилица израз националног и личног самопоштовања“. Међу истинотражитеље србистике убраја се и капитално дјело академика Александра Ломе, класичног филолога, индоевропеисте и ономастичара, под насловом „Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике“ (2002). На пољу славистике предњаче знаменити слависти и русисти свјетског гласа, Рибаков, Грињевич, Асов; којима се у борби за истину о староставној словенској цивилизацији придружио Олег Н. Трубачев, водећи словенски етимологичар и ономастичар који је рехабилитовао подунавску теорију поријекла Словена у књизи „Етногенеза и култура старих Словена“ – лингвистичко истраживање, коју је касније развојем генетике потврдио водећи руски генетичар са Харварда Анатолиј Кљосов. Трубачов је, ослањајући се на Шафарика у својој етногенези непобитно доказао да Словени, па тиме и Срби као најстарије словенско племеме, потичу из подунавске прапостојбине из које исходи сва индоевропска култура и цивилизација41 те да Срби у Панонију и средње Подунавље нису дошли већ да су ту одувијек били. Управо су аутохтоничари, упркос „завјери порицања“ (Р. Пешић) доказали да је предћириловско писмо србица било алфабетско те да је код свих словенских народа постојала писменост чак двије хиљаде година прије доба кнеза Растислава и Солунске браће. Једино нас ови неуморни прегаоци на српској духовној њиви могу да врате изворној србистици, након двовјековног лутања по беспућима западне науке „која јуриша на небо“ (Св. Јустин Новојављени); да нас приближе старом српском и словенском филолошком становишту које је пало у насилни заборав интевенционизмом ватиканскоилуминатскогерманске школе мишљења. Беч и Берлин су системски поништавали сваки допринос словенске цивилизације укупној европској и свјетској цивилизацији, а нарочито цивилизацији слова, затирући истину да је у ћирилици као најсавршенијем алфабетском писму сачуван коријен европске и свјетске писмености. У том погледу Србима и Русима предстоји метаноја, промјена ума кроз покајање, како бисмо се као голготски народи са истога генетског стабла, уз то са најсјајнијом националном историјом и културом усправили и коначно ослободили етноинжињеринга домаћих креатура глобализма, без чије помоћи нам страни непријатељ не би могао ништа; којима овом студијом пишемо некролог да им се никада не забораве њихова злодјела42.

Умјесто културе која у себи чува „свети мирис памтивека“ (Лаза Костић), србистичке лармаџије су по измишљотинама људског разума проводиле рабинизовање српске културе са својим половним пансрбизмом сва три вјерозакона, обнављајући јеретички Вуков култ да му се клањамо као Јевреји некоћ златном телету. Сва биједа отпадничке евроунијатске и евробске србистике била је управо у томе што је од Срба тражила да наставе политику уступака и реинсталишу културу која толико подсјећа на ону југословенску, на коју Срби никако да буду имуни мада им је узела душу и карактер. Њен заштитни знак је латиница која је попут канцера обручила српске земље поткопавши опстанак ћирилице, декретом укинуте у све више натовској Црној Гори. Идентичан „азбукопротрес“ (С. Мркаљ) одвијао се и у некадашњим братским руским републикама након распада СССРа, у којима је по директиви Запада проведена хитна латинизација, прво у Азербејџану, Узбекистану, Казахстану, потом у Украјини, а исто се покушало и са Курдистаном, Киргизијом и Молдавијом. Руски одговор на агресију западних крижара да промијене национално писмо био је државнички: сви народи у Руској Федерацији имају да користе искључиво ћирилицу за своје језике.

Задатак који је ово апокалиптично вријеме поставило освијештеним србистима и славистима те семиотичарима словенске православне културе гласи: да удруженим снагама склопимо мозаик од разасутих забрањених истина о Вуковој реформи, како бисмо реконструисали систем по коме је посљедња два вијека провођена унутрашња окупација Срба с циљем да се сакрије њихов прави идентитет садржан у вјери Христовој која ће остати неизмијењена до краја – до Христовог другог доласка. Систем је тражио послушнике и нашао их у језичким националистима чија се недјела најбоље могу описати Цицероновим ријечима да ’ништа није одвратније од поступака оних који се за добре људе издају онда када врше преваре’. Управо ови лажни учитељи који су се претварали у српске националисте латили су се задатка да измијене светосавски вјероназор кроз промјену свјетоназора, промовишући сурогатни језички национализам који се, не без велике подлости, издавао за православни,43као његово тобожње усавршавање. Шта у том смислу значи путиновски повик Русима да сачувају ли свој језик и књижевност, сачуваће се као народ, ако не промоцију језичког (над)национализма, зна ли се да руским језиком може да говори свако па и да воли руску књижевност, али се само Рус може осјећати сином Маћушке Русије? Утолико, његовање мултиконфесионалног језичког национализма у данашњици, код Срба и Руса, свједочи да су оба народа под идентичном унутрашњом окупацијом проведеном од стране обезбожених прислужника свјетске закулисе. Умјесто здравог национализма који би почивао на слатком православљу ови лажни месијанисти су у своме отпадништву, пиперовски казано, оживјели тог ’злодуха националног самопорицања као добровљна промјена властитог идентитета’ кроз екуменистичкомасонски концепт синкретичког „вељесрпства“ или „росијства“ и вјештачке „росијске“ нације темељене на руској, у којој би, подсмијавајући се демократији, предност имале националне мањине.

Мијењањем и кривотворерњем догмата и устава свете цркве која има почетак од самог Господа Исуса Христа, јудеокршћански папоцезаристи намислили су да поведу посљедњу битку зарад уништења православља у Евроазији као једине религије која спречава успостављање новог свјетског поретка.44 Промоција екуменског језичког национализма у околностима тоталног рата против православља, рукавац је те борбе и знак завођења илуминатског поретка према британским неоколонијалним плановима, а са њим и религије антихриста. Још се само чека почетак зидања трећег Соломоновог храма, за шта су сагласност појединачно дали руски и амерички предсједник, обредним поклоњењењем пред Зидом плача са јеврејским капицама на глави. Потом ће су у храму на спектакуларан начин да зацари богопротивни илуминатски „син уништења“ из племена Данова, у овчијем руну свјетског „миротворца“.

Пета колона је свуда

По упутама богоборачког талмудског јудаизма45 у Фебруарској револуцији прије сто година уништено је руско самодржавље и са ритуалном окрутношћу убијен Божји помазаник и највећи српски добротвор у историји,46 Николај II Романов. Пред абдикацију, свјестан да му нико није остао вјеран и да је „пета колона свуда“ (А. Дугин), Свети Цар оставио је запис препун трагизма: „Свуда су издаја, кукавичлук и обмана.“47 Цареве ријечи у потпуности одсликавају и данашњи дух времена о коме је Св. Владика Николај пророковао: „Благо ономе коме се отворе очи да види и уши да чује где је лаж, а где је истина.“ Украјински светитељ Св. Лаврентије Черњиговски,48 о овом предантихристовском времену оставио је запис: „Увијек има апостола и јуда. Само се лица мијењају, а вријеме је увијек исто.“

Молимо се стога првоваскрслом Господу да распознамо лаж од истине, апостоле од јуда, како бисмо сачували неоскрвњено православно предање49 на које је кренула империја зла са њеном религијом разума. Успијемо ли да заштитимо тај наш духовни стожер од пошасти екуменизма, тог религиозног глобализма наших дана, сачуваћемо и српски језик и наше свето писмо – ћирилицу. У противном, нестаћемо са лица земље као многи староставни народи и њихове велике цивилизације.

ЛИТЕРАТУРА

  • Воробјовски, 2002: Воробјовски, Јуриј. Западни пут у апокалипсу. Цетиње.
  • Зб. Вук Стефановић Караџић 2015: Београд.
  • Зб. Копитар и Вук 1980: Београд.
  • Кијук 2011: Кијук Предраг Драгић. Хришћанство без Христа. Београд.
  • Маројевић 2001: Маројевић, Радмило. Нови рат за српски језик и правопис. Београд.
  • Маројевић 1991: Маројевић, Радмило. Ћиирилица на раскршћу векова, Горњи Милановац.
  • Милосављевић 2006: Милосављевић, Петар, Српска писма, Бања лука.
  • Пипер 2014: Пипер, Предраг, Лингвистичка славистика, Београд.
  • Стојисављевић 2015: Стојисављевић, Мирјана. Србистика и коментари. Бања Лука.
  • Стојисављевић 2015: Стојисављевић, Мирјана. На крају западног пута. Бања Лука.

______________________________________

30. Шта је за Србина Свети Саво, за кога је Србија била Исток на Западу и Запад на Ис-току, набоље нам казује Свети Јустин Ћелијски ријечима: „Ако чак и многи свештеници и многи епископи изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, и онда се не бој, него храбро и чврсто држи светосавску заставу, до краја, до мученичког краја и радосне смрти за светосавске светиње и идеале. Јер знај: са тобом је држи он, вечни епископ српске цркве: Свети Сава. А са њим сва света и славна војска светосавских бесмртника, којих је пун небески свет. И непоколобљиво веруј: светосавска застава ће у српском роду увек наћи свог неустрашивог заставника, можда у неком простом сељаку или одушевљеном монаху. Радуј се што је тако! Јер је главно: да нас Свети Сава не напусти. Напусти ли нас он, напустиће нас и Бог и небо и земља и све што је свето и честито било у нашој историји од почетка до данас.“

31. Да ли је и у једном народу свијета пала опклада између сународника кољача који ће више поклати Срба за једну ноћ него баш у окриљу хрватског народа, у којој су се такми-чили чувени кољачи, звијери неуморне од клања, Жиле Фрковић и Перо Брзица? Побјеђује Перо Брзица који је заклао 1350 Срба, а Жиле изгубио опкладу послије сусрета са Вукаши-ном Манрдапом из Клепаца и његовим смиреним: „Само ти сине ради свој посао“. Клонуо, у лудилу послије се сам заклао оним истим србосјеком. Гдје је у свему томе хр атски истори-чар и ексерт за холокауст Славко Годштајн који не престаје да скида нуле са српских жртава у Јасеновцу, претварајући га у мјесто јеврејско-српског холокауста, поред признања самог Фрковића да је лично поклао десетине хиљада логораша?

32. Један од провокативних промотора националног хибрида званог „Срби сва три-че-тири вјерозакона“, који је заштитни знак идеологије лажног српског национализма, онога под контролом атлантократије, је Емир Кустурица, који је конвертовао у православље на-звавши се Немања. У тексту „Потковани Расим“ он 24. марта 1993. године пише: „Питам се полушапатом како је било могуће да сам своје дјетињство, културу којој припадам, град који је мој град, поистовијетио са политичарима које не поштујем, и како је могуће да ни-сам реаговао жестином ...“ „И док тумарам свијетом босанске Муслимане убијају не као сезонске бераче памука, него само зато што су Муслимани. Знам да страдају и други, али сигурно Муслимани највише.“

33. Хрвати данас отворено говоре о „сва три хрватска нарјечја“, својатајући српску што-кавицу као хрватску.

34. Још два хрватска бискупа, Штадлер и Бауер, проводиоци геноцидне политике про-тив Срба, била су покатоличени Јевреји.

35. Закључак језуитског Свехрватског католичког конгреса у Загребу из 1900. по којем сваки Србин римокатолик аутоматски мора бити Хрват, имао је за посљедицу да је име Хр-ват задобило вјерску димензију која је наметнута у првом реду Србима католицима како би се промијенило њихово етничко биће, као што је име „Турци“ наметано искључиво Србима мухамеданцима, тачније, није наметано, него су се они за њега отимали. Тим преименова-њем свјесно је затирано њихово изворно српско етничко поријекло. Једино се Србима пра-вославцима системски оспоравала вјерска димензија у националној самоидентификацији и умјесто ње (поново) наметала наднационална вуковска језичка омча која је битно расправо-слављивала српско етничко биће како се оно нипошто не би укотвило у правој вјери.

36. Тако је Радосав Бошковић, духовни учитељ Радмила Маројевића са катедре за ру-систику Филолошког факултета у Београду, у масонство увео свога студента, знатижељног Зорана Ненезића, који је прва сазнања о слободним зидарима добио из неколико ријетких књига које му је подарио лично Бошковић, да би овај потом у масонству аванзовао до Вели-ког мајстора Ложе Југославија.

37. Да ли је Војтили било познато да је тек 1811. године Хелм био преименован у Балкан по наређењу западних балканолога и окупациониста који су тим чином хтјели да затру непоткупљивог свједока времена, топоним српског поријекла звани „Хелм“, који доказује да су Срби старосједиоци брдовитог Балкана? Зар су тим чином умислили да могу једноставно потурчити староставну српску земљу и сакрити да је Хелм српска прадомовина од искона?

38. Извикана „идеологија српског национализма“ Војислава Шешеља такође почива на познатом хабсбуршко-евроатлантском спину званом „Срби сва три вјерозакона“, што непо-рециво упућује на то да се ради о специјално за Србе осмишљеној новосвјетскопоредској идеологији, која нема никаквих додирних тачака са светосављем осим што се на њега по-штапа.

39. Фарисеји су били група вјерских екстремиста насталих у вавилонском ропству, а ре-грутованих из средњег и вишег слоја Јевреја који су Талмуд претпостављали Тори.

40. Отварајући научни скуп при САНУ посвећен стопедестогодишњице од Вукове смрти 2014. године, академик Предраг Пипер је истакао: „Циљ језичке политике аустроугарског двора у односу на Србе – и у XVIII вијеку, а и касније – био је, пре свега да Србе колико је могуће више, удаљи од Православне цркве, од једнородне Русије, од културне традиције и на њој заснованог идентитета, тиме што ће се они приморати или приволети, да пишу само на простонародном језику (а не народном, у ширем, доситејевском смислу, ни славено-српском) и латиницом (што је учињено указом из 1779, и на друге начине; уосталом, већ је Бечки договор 1850. био написан и потписан латиницом, а српски језик се у њему и не помиње). Колико је до данас тај циљ остварен и какве су њене посљедице, свако може ла-ко да просуди. Њено остваривање имало је ширу политичку подршку и у време идеологије аустрославизма, затим – југословенства, па „братства-јединства“, а и касније.“ (Вук Стефа-новић Караџић, 2015, XIII)

41. На ту чињеницу подсјетио нас је израелски премијер Бењамин Нетјанаху 2. децем-бра 20014. године изјавом да „пријатељство јеврејског и српског народа сеже хиљадама го-дина уназад, још из доба римске републике“.

42. Познато је како Срби олако опраштају и брзо заборављају, што је знао и Џејмс Шеј, портпарол НАТО-а када је рекао: „Србе треба спокојно бомбардовати јер ће све брзо забо-равити.“ Као што су заборавили изјаву адвоката Срђе Поповића као једног од потписника захтјева свјетских интелектуалаца за бомбардовање Београда, дату „Глобусу“ 1994. године, да „нема мира док Србија не буде војно поражена“.

43. Радмило Маројевић је тако своју књигу натовске србистике „Српски језик данас“ са-блажњиво укоричио у фототип „Крмчије“ Светог Саве.

44. Збигњев Бжежински, водећи идеолог глобализма, профетски је обзнанио да је кому-низам мртав и да је на реду уништење православља.

45. Његов окултни симбол је број 666, познат као „жиг звијери“; видљиви знак очекива-не побједе Јевреја над свим гојима свијета. Овај старозавјетни симбол упућује на податак да се тачно толико талената злата свакодневно сливало у државну благајну цара Соломона од свих покорених народа.

46. Уздај се у Бога и држ’ се Русије, тестаментарне су ријечи Светог Петра Цетињског младоме Његошу који га је питао како ће владати.

47. Колико је било Царево родољубље сведочи његов запис: „Дајте ми да овдје живим са породицом, макар као обичан сељак, пошаљите ме у највећу забит домовине, али нас оста-вите у Русији.“

48. Баћушка Лаврентије радосно је казивао: „Руси ће се кајати за смртне гријехе: што су попустили под јеврејском нечистотом у Русији и нису заштитили Божјег Помазаника Цара, православне цркве и манастире и све руске светиње. Презрели су благочешће и завољели демонску нечистоту. Но доћи ће до експлозије духовности и Русија ће, заједно са свим сло-венским народима образовати моћно царство. Њиме ће владати Цар, православни Божји Помазаник. Захваљујући њему, у Русији ће ишчезнути сви расколи и јереси. Православу цркву више неће прогонити. Свету Русију ће Бог помиловати зато што је у њој већ било стра-шно предантихристовско вријеме.“

49. Уз Светог Саву и велики руски светитељ Свети Сергеј Радоњшки је Расијанин, поте-као из редова Срба.