У организацији ХАЗУ у Загребу је од 26. до 27. новембра одржан „Међународни знанствени скуп“ о ћирилици као хрватској баштини. Оно „међународни“, скуп је добио због присуства пар знанственика из БиХ, једне Хрватице из Беча и једне Рускиње из Петрограда. Српске, као и остале словенске стручњаке за језик и писмо, поготово оне који се и данас служе ћирилицом, нису позвали.  

Уочи скупа новинарка Мира Мухоберац разговарала је са професором кроатистике на Философском факултету у Загребу Матеом Жегаром. Професор Жегар је и објаснио зашто нису позвали лингвисте из Србије. „Иако бисмо очекивали присутност и колега из Србије, јер тамошњи се филолошки кругови интензивно бавесвеукупношћу ћириличке палеографије и текстологије, чини се да још није дошао тренутак за искорак из једнодимензионалне филологије оптерећене искључивошћу националне идентификације (чије?). Озбиљније и отворене разговоре између хрватске и српске филологије, које – осим познатог и агресивног посезања (са које стране?) – дијеле знатан број заједничких тема“. На питање: „Зашто је ћирилица хрватско писмо“?, професор одговара: „Најједноставнији је одговор: зато што су њоме писана важна дјела хрватске књижевности и дипломатике, и зато што су Хрвати, односно њихови преци у вријеме када национална идентификација није била као данас, њоме писали“. Професор зна и разлоге, зашто се „хрватска ћирилица“ није појавила раније, зашто је није пропагирао Људевит Гај и каснији знанственици кроатистике. „У оквиру тада обликоване сербокроатистике провела се размјерно једноставна подјела, коју је инаугурисао још Ватрослав Јагић, а преузимали бројни филолози сљедећих  нараштаја, према којој је средњовјековни глагољички корпус с ових простора припао хрватској филологији, а ћирилички српској. Таква претпоставка као да је дестабилизирала и поглед на нововјековну ћириличку продукцију, па чак и на она дјела која су настајала у оквирима Католичке цркве“.         

  
На питање, какав је статус ћирилице у Хрватској данас?, професор каже: „Ћирилица се још, што је наравно због обиљежености свакодневне упорабе, доживљава прије свега као писмо Срба и православних Славена. Сматра се, међутим, и посве оправданим да се не учи у школи ни у којем облику, иако је она уз глагољицу паралелно славенско писмо којима смо се и ми, и то у посебној иначици, користили. Своју сам дјецу подучио ћирилици (српској или хрватској ?) још док су имали десетак година... У школским програмима, ускогрудима барем колико и традиционална филологија, очигледно тешко је за такво што тражити потпору“. 

    
Зато и на питање о могућности поновног увођења ћирилице у хрватске школе, професор је категоричан: „Нипошто није потребно кикакво увођење ћирилице на велика врата. Довољно је у неколико сати упутити се у функционирање тога писма, научити га читати. Мислим притом и на српску ћирилицу, с којом ће се сваки хрватски интелектуалац кад-тад сусрести и која је уосталом национално писмо наших суграђана“ (којих?).


Председник ХАЗУ академик Звонко Кусић навео је, у поздравном говору, да је хрватска ћирилична баштина „свијесно или подсвијесно била потискивана“, док је академик Стјепан Дамјановић указао да је од XI  до XVIII века, на великим деловима хрватске територије становништво своје културне потребе изражавало и ћирилицом, „у неким другим хрватским срединама ћирилица се употребљавала у значајном временском раздобљу (на пр. све што је за вријеме Турака у Славонији писано хрватским /?!/ језиком, писано је ћирилицом)“, наравно, без објашњења да ли су Срби били поменуто „становништво“.  Није само академик Дамјановић заборавио ко се на територији Славоније, Далмације и крајева између, кроз целу своју историју служио ћириличним писмом, нису били ни мало бољи ни остали учесници овог знатственог скупа. Помињу се „латинична, ћирилична и арабична писма на хрватском, османотурском и талијансјим језику“. Срба и српског језика нема, иако су Срби присутни у Дубровнику и Далмацији од раног Средњег века.


Када знанственици на скупу говоре о реформи ћирилице у Хрватској, не могу да посвоје Саву Мркаља, кажу да је Србин из Хрватске, али га супротстављају „српској православној олигархији“, која му „омета“ реформу славеносрпског језика. Право откриће је саопштење једног аутора који се осврће на „литургијску књигу еванђелистар кнеза Мирослава из 12. стољећа. Посебно се осврће на стање истраживања посљедњих педесет година овог дјела писаног хрватском ћирилицом и старословенским језиком хрватске редакције“.Аутор признаје: „Садржајно, распоред перикопа текстова је бизантског обреда, што упућује и на његову литургијску припадност источној Цркви“, али нешто после тврди: „Литургијска припадност еванђелистара важан је хисториографски податак за повјест среднјовјековне Хрватске“.


На скупу су се чуле и ове речи: „Раздобље 17. и 18. стољећа вријеме је када се хрватски језик у дубровачким архивским списима употребљавао знатно више него раније, иако је све до 16. стољећа тамо дјеловала славенска канцеларија. Документи у славенској канцеларији писани су хрватским језиком и на ћирилици, а хрватски су латинички текстови превладали тек с ренесансом и хуманизмом“. Можда је тако и било у канцеларији, али Дубровчани и крајем 19. века не знају и не говоре тај хрватски језик. У календару DUBROVNIK, за 1898. годину, у статистичким подацима (које су сигурно спровеле и обрадиле дубровачке власти), у рубрици: Po jeziku (govoru u kući), српским језиком говори укупно 9.713 становника, талијанским 716, немачким 384...  Хрватски језик се у Дубровнику, у статистичком прегледу, уопште не помиње. Град и опћина Дубровник имали су, по попису из 1890. године, 11.177 становника. У то време су Срби католичке вере у Дубровнику имали неколико листова, који су штампани ћирилицом, разуме се, језиком Срба из тог подручја.  


Морамо да поменемо по имену и две учеснице знанственог скупа, јер су то наше Осјечанке са Философског факултета, госпође Милица Лукић и Вера Блажевић. Оне се углавном баве ћирилицом у Славонији. Између осталог оне кажу: „Рад проблематизира заступљеност хрватскоћириличне (босаничне) писмености у Славонији тијеком 17. и 18. стољећа, те разлоге због којих је дошло до брзе, одлучне и коначне преваге латинице у даном раздобљу... Познато је да је прве катекизме за Славонију дао тискати острогонски архиђакон Колонић код исусоваца у Трнови ћирилицом и латиницом. Издање под називом 'Кратка азбуквица и кратак крестјански католичански (израз који употребљава искључиво источна Православна црква, за разлику од „католичког“) наук' остала су вјерна ћирилици, којом се до тад писало у Славонији“. Међутим, како кажу ауторке, издање из 1697, био је „први наговјештај латинице, која је необично брзо потиснула ћирилично писмо“. Није познато да ли су у свом раду изнеле податак, да је архиђакон Колонић, кад је постао бискуп и кардинал, утицао на цара Леополда, да већ 1703. потпише уредбу, у којој је изричито наглашено, да се у Печују (па и целој Барањи) не могу трпети никави јеретици и да се „шизматици“ имају у одређеном времену или сјединити са католичком црквом или из Печуја протерати. Исте године цар је поновио наредбу у којој „грађани Печуја могу бити само католици“, а не и припадници Католичанске, православне цркве. Зар је онда чудо да је ћирилица уступила место латиници. Једно је сигурно, добровољно није устукнула. А да је ћирилица била хрватско писмо, засигурно би остала.


Пре но што дамо реч двојици српских научника, као коментар на овај скуп, само још јенда опаска: Било би лепо да су бар неки, ако не сви, радови за овај знанствени скуп о хрватској ћириличној баштини, били написани на том хрватском ћириличном писму. То би био најјачи доказ о постојању и употреби хрватске ћирилице.


Српски лингвиста Милош Ковачевић је рекао да научни скуп „Хрватска ћирилична баштина” у Хрватској академији знаности и умјетности (ХАЗУ), представља познату стару идеју Хрвата, да све што је српско, у ствари је њихово. Ковачевић је рекао, да је читава логика у вези са књижевним језиком Хрвата „окренута наглавачке”, с обзиром на то да је познато, да се почеци српског књижевног језика везују за ћирилицу, јер је први споменик на народном језику, повеља Кулина бана, писана ћирилицом. „Будући да Хрвати сматрају да све почиње од њих, они не би да се одрекну почетака писмености и желе да покажу да је то њихово ´повијесно писмо´ - другачије речено, да је ћирилица почела од њих, а да су је касније преузели Срби”, рекао је Ковачевић.  


Историчар Никола Жутић је истакао да тај научни скуп представља фалсификаторска настојања, која су позната у Хрватској, да се у потпуности избрише културни идентитет прекодринских Срба све три вере. Он је указао да најновије проглашење ћирилице хрватском културном баштином, у потпуности одудара од раније хрватске „језикословне традиције“. Он је подсетио, да су се следбеници Анте Старчевића, Јосипа Франка и Анте Павелића грозили од „примитивног српског бизантског писма“ и говори да су они узорити латини и да пишу узоритим латинским писмом. Он је навео да су ћирилицом писали и „Срби католици – фрањевци у Босни“, додавши да би и Бошњаци могли да присвоје псеудонаучне тезе о ћирилици. „У БиХ такви тобож научници ћирилицу зову босанчицом, да би се на тај начин промовисала бошњачка нација и преко особенога језика и тобож особенога ћириличнога писма, које је у суштини српско“, закључио је Жутић.


Можда би овај скуп језикословних знанственика у Загребу прошао и незапажен, поготово његова тема о „хрватској ћириличној баштини“, да баш ове године није у Загребу изашло капитално дело КЊИГОЦИД, аутора Анте Лешаје и да је и овај „знанствени скуп“ у служби  „духовне обнове хрватског народа“. На око 600 страница, овај упорни заљубљеник у књиге, истражио је велики број случајева уништавања споменичког, културног и историјског блага, пре свега књига у Хрватској 1990-их, а „мотиви таквог понашања перманентно и недвосмислено јавно су се исказивали као нужност конзеквентног усклађивања с циљевима легитимног провођења свеобухватне 'духовне обнове хрватског народа'. Духовна обнова је подразумјевала одбацивање свега оног 'терета' из претходног раздобља који је 'новом реду ствари' био неприхватљив, сувишан, непримјерен – неподобан“.(69-70) „Та синтагма била је нарочито актуелна у самим почецима 'превратничке еуфорије' и на њој је нарочито инсистирао Фрањо Туђман, а здушно ју је подупирала и Католичка црква“ (504). Зато је и на чело тог пројекта постављено свештено лице, дон Анто Баковић. Да би циљеви 'духовне обнове' били јасни, побринуо се дон Анто својим уводним излагањем на саветовању 1992. године: „Дугорочни је циљ напучити средишњу Хрватску – од Горског котара до Уне. То није кампањски посао него суставно и разрађено улагање... јер већ више од пол стољећа Хрвати средишње Хрватске остављени су и препуштени себи. Што то значи показао је овај рат. Хрватска је постала попут куће са двије раскошне фасаде (панонска – средњеоеуропска и далматинска – медитеранска), а између тога зјапи празнина коју узурпирају непријатељи државе. Турски, геополитички поремећај Хрватске не само да се  у протекла три стољећа није санирао, него је настављен... 'Празнина коју узурпирају непријатељи државе' синтагма је која је цијели програм  – изгнати непријатеља, повратити узурпирани териториј, населити га 'својима'. Свакоме је јасно да се овај програм односи на Србе, који су били доминантна популација тих простора, респективе 'празнине', премда их дон Анто није споменуо. Хрватски грађани, само зато што су друге народносне номинације, а на тим просторима обитавају стољећима, постали су 'празан скуп'. Ту бесмислицу дон Анто није сматрао потребним објаснити. 'Зајамчена права грађана српске народности' – била је фраза“. „Олуја“ је припремљена!


„Програм 'духовне обнове' је брутално и систематски провођен, да би кулмирао акцијама 'Бљесак' и 'Олуја', након којих се 'коначно рјешење српског питања' заокружује пљачком и узурпацијом имовине протјераних Срба, а затим и планским насељавањем опустошених крајева 'хрватским пучанством' с Косова и из БиХ, у изведби министра Јуре Радића, који је у критичком дијелу медија називан 'министром етничког чишћења'“.(508)


Спровођење идеје о духовној обнови имало је катастрофалне последице по културу Хрватске. „Од 1990. до 2000. године у Хрватској је срушено, оштећено, оскрвнуто или уклоњено од погледа грађана 2.964 спомен обиљежја“, пре свега оних која „свједоче о убијању Срба од стране усташа“(57). Из градских, сеоских, школских библиотека, из домова културе и спомен-домова, плански су одстрањиване, најпре у контејнере, а потом спаљиване књиге које се идеолошки нису уклапале у нову државу. Томас Ман је поводом спаљивања књига у Немачкој 1933. године рекао: 'Ко пали књиге, палиће и људе“. На првом месту жртве су биле књиге штампане ћирилицом, српским језиком, обојене идеологијом комунизма, као и све оне које се нису уклапале у 'нови поредак'. Ломаче од књига регистроване су у Великој Горици, Пожеги, а у загребачкој градској књижници је отписано, уништено преко 23.000 примерака 'нежељене литературе'. Др Лешаја тврди и сведочи: „Врши се, дакле, идеолошки преврат па је у том контексту важно јасно рећи да се у Хрватској 1990-их година, чак и изван ратног пустошења, књиге и споменичка баштина уништавају свјесно и намјерно. Чак су се и мотиви таквог понашања перманентно и недвосмислено јавно исказивали као нужност конзеквентног усклађивања с циљевима легитимног провођења свеобухватне 'духовне обнове хрватског народа'“(69).


На удару чишћења 'од загађивача' најчешће су то биле тзв. „српске књиге“, што значи књиге штампане ћирилицом, од српских издавача или корпус српске књижевности, па чак и књижевност 'хрватских Срба“. Било је довољно једној књизи прилепити епитет 'српска',  па да заврши у контејнеру или на ломачи. Заговорници 'обнове' су тврдили да је на полицама „књижница превише књига на српском језику“. Зато др Лешаја пита: „И шта је то 'српски језик' с обзиром на протекли вишевјековни развој културе оба наша народа? Је ли тај језички рашамон коначно разрјешен, па да се једнозначно и крајње строго може одвојити 'хрватски' од 'српскога' у свакој временској фази најмање стопедесетогодишњег развитка, или је то препуштено самовољи појединаца, који ће неовлаштено арбитрирати што је 'хрватски', а што 'српски'“. (307)


Велики допринос спасавања 'српских књига' допринело је формирање посебне библиотеке уз Српско културно друштво „Просвјета“ у Загребу 1996. године. Ова библиотека није настала као резултат процеса демократизације у Хрватској 1990-их година, већ као последица „што су их (књиге) излучиле неке од загребачких књижница“, а након прогласа „Просвјете“: САЧУВАЈМО КЊИГУ! „Судбина текста писаног на српском језику и ћириличним писмом у протеклим је годинама добро позната. Не допустимо да остане упамћено како је у наше вријеме уклоњена српска, ћирилична и остала вриједна литература и документација, а да ми нисмо учинили све што је било у нашој моћи да то спријечимо! Вратимо књиге и све друге вриједне писане документе на полице библиотека и архива, у руке читалаца и корисника! Отклонимо посљедице вандализма! Спријечимо заборав!“ Одбор Акције.(312, 323)


Тако је библиотека „Просвјете“ обогаћена за више од 15.000 књига само из загребачких књижница. Остала ослобађања од 'српске књиге' по унутрашњости, завршила су или у контејнеру или у пламену. Да је судбина ћирилице у Хрватској запечаћена, сведочи и њена забрана у поштанском саобраћају. Преписка унутар Српске православне цркве и са њеним представницима раније се водила искључиво ћирилицом и на територији Хрватске. Нажалост, таква преписка је онемогућена  и хрватска пошта неће запримити ниједну пошиљку унутар Хрватске или према иностранству, ако би била адресирана ћириличним писмом. Поштански службеници не наглашавају да они то писмо не знају, већ децидно тврде да је испорука писма на ћирилици забрањена.


У светлу књиге КЊИГОЦИД можемо посматрати и недавни знанствени скуп о „хрватској ћириличној баштини“. Кад је ћирилица очишћена из свих градских, сеоских и школских, а верујемо и свеучилишних библиотека, кад је њена јавна употреба забрањена, а из школа избачена, кад су њени корисници сведени на занемариви минимум, онда то благо, као и многа матерајилна добра, присвајају ратни победници. И њиме се хвале, као да је то њихово одувек било. А можда у томе има и нечега доброг. Кад Срба у Хрватској, по жељи оснивача нове независне државе, потпуно нестане, можда ће и њих Хрвати прихватити и заволети као своје, поготово ако поверују таблоидној вести о резултатима истраживања генске подударности и генског порекла Хрвата, које је наводно спровео институт Ф А из Загреба, да су Хрвати потомци Срба.

 

Душан Колунџић, проф.

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ОСЕЧКОПОЉСКЕ И БАРАЊСКЕ „ПРЕОБРАЖЕЊЕ“
ГОДИНА IX  БРОЈ 25   БОЖИЋНИ БРОЈ – ДЕЦЕМБАР 2012