Повест једног изгнанства

субота 25.април 2015

Кад су дошли у Краљевину СХС, која је у њиховом виђењу ствари била „звезда у бескрајном плавом кругу“, сматрали су да се њихова историјска трагика коначно завршила и то насупрот свим шансама, срећним крајем. Међутим, као што Срби најбоље знају, у миру, наизглед без опасности, српска култура опет доживљава пораз.

Данас, у ери глобализације, када традицији, националној култури и идентитету прети потпуни крах и маргинализација, прави пример донкихотовске борбе за биолошким и културним опстанком, представљају Срби Галипољци тзв. Бaрjамчајлије, једна подгрупа српског националног корпуса, чији је вековни пут достојан дивљења. Преживели су векове ропства живећи у туђинском окружењу, а асимиловали су их после 1945, њихова браћа по пореклу и вери, Македонци. Ово је њихова прича.

Дакле, ради се о невеликој групи Срба која је успела да сачува национални идентитет, иако није имала контаката са српским становништвом. Свако би помислио да би одрођеност, конвертитство и заборав језика биле очигледне последице низа векова под окупацијом далеко од матице. Али Галипољци су победили све природне законе. О пореклу Галипољских Срба и њиховој миграцији нема пуно података с обзиром на овако велики период. Први помени јављају се у спису ,,O Једренском вилајету” бугарског конзула Г. Карајовова, који помиње две српске оазе у Тракији, (које су услед нашег, како би то професор Ломпар рекао „духа самопорицања“ постале фатаморгане): у Барјамичу и Караџи-Халилу, али да се не зна када су и зашто тамо пресељени. Срби  су живели одвојено од осталог становништва као и да су почели да напуштају српски и да употребљавају грчки језик. На основу тих података ће Јован Цвијић ова два села означити као српска.

Најезда Турака у српске и суседне земље промениле су политичке, културне и језичке границе, а становници су се исељавали из нужде, бежећи од кулука и зулума, или су их исељавали и Турци, премештајући становништво ради војних и других обавеза. Та кретања захватила су и становнике из Јагодине које су Турци преселили у Тракију. Српско становништво је и само тврдило да је пореклом из Јагодине, а да су пресељена у Тракију да би тесала камен. То потврђује и њихов говор који је сачувао битне елементе косавско-ресавског говора у чијој се области налази Јагодина. Досељеници су се прво сместили уместо Учдер, а нешто касније и у село Барјамич, недалеко од Учдера. У близини се налазило и турско насеље Кавакчакан. Срби из Барјамича су се налазили у близини турских насеља, грчких села, а у нешто даљој околини било је и Бугара у селу Пишманћој.

Међути, напротив свим шансама, опстали су. Без икаквих контаката са старом постојбином, Галипољци су дуго одржали своју националну целовитост и предање да су пореклом из Србије, иако нису баш знали где је то Србија. Ипак, непосредни контакти са турским и грчким говором условили су преузимање речи из ових језика. Утицај турског језика је био несмуњив и одвијао се путем турске управе и привреде, а великог удела имала је и чињеница да су сиромашне Барјамичлије ступала у службу богатих Турака. Социолингвистички феномен важан је и за грчке језичке контакте, тим пре што су их иста вера, грчка црква и школа још више зближавали, а нису изостали нимешовити бракови. Грчки утицај поглавито се остварио у фонетици. Говор Бугара из Пишманћоја није имао претеран утицај (Бугари су као народ били социјално инфериорнији, јер су долазили у српске породице у својству надничара), али су трагови ових односа сачувани у народној поезији. Први балкански ратови и нагло осипање Турске царевине посебно су ојачали њихову националну свест, али је и живот у Тракији постао неподношљив, јер су се Турци светили за своје поразе на бојном пољу. У првој години Великог рата, они шаљу депутацију у Цариград која је обишла неколико представништва, све док нису добили одобрење и населили територију Србије. Следи период лутања, нових миграција у Барјамич и Грчку, све док се нису трајно настанили у Пехчеву, где је данас њихов нестанак постала свршена ствар.

Међутим, ствар није ни изблиза тако једноставна, њихово изгнанство попримило је много неочекиваних обрта. Одисеја ових људи почиње после пропасти српске Деспотовине 1459, кад турски хроничари бележе да Сремци и даље жестоко бране своје утврђене градове, Шабац и престони град Купиник. Ипак, борили су се против ветрењача. Срем је опустошен, а турска војска је освојила и Београд који је пао 1521. после хрбарог одолевања српских снага предвођених шајкашким војвдом Петром Овчаревићем. Малобројну угарску посаду Османлије су пустиле на слободу, али не и непокорне Србе. Сремци и Београђани су под пратњом турских војника кренули на дуги марш ка Цариграду. Тврђаве Купиник, Беркасово, Каменица, Врдник, Митровица, Бареш, Земун и Сланкамен су пале под оружјем и људством турског завојевача. Предводници отпора и они који су се упорно супротставили били су заробљени и стављени су у ланце. Да би се упокорили и постали послушни, пребачени су у околину Цариграда - записао је турски хроничар Бостан. Српско градско становништво насељено је у Цариград, у кварт који се и данас зове Београдска шума, а „каури из Срема“ упућени су на Галипоље. Остала су забележена и њихова имена: Павле, Радослав, Јован, Марко, Вук, Радич... Постоје турски документи у којима пише да је део "сремских изгнаника" у 17. веку побегао с Галипоља, стигао у Србију и укључио се у аустријско-турске ратове. Кад су се Аустријанци повукли остављајући Србе на цедилу, Турци су крај Јагодине поново заробили део Галипољаца. Једну групу су одвели на опустеле поседе у пиротском крају, а другу у Ниш, у четврт која се и сада зове Јагодин-мала. Већ на почетку следећег аустријско-турског рата 1737-1739, тачније прве године рата турским продором из Софије 1737. почео је покољ српских устаника пиротског краја.

Стога је народ кренуо за Аустријанцима у другу сеобу Срба. Народ који је прешао на аустријску територију је амнестиран 1740. и дозвољен му је повратак на своју очевину. Део Галипољских Срба вратио се у опустелу Србију, у Темнић, код Јагодине. Када је Мехмед Херцеговић добио јагодински спахилук као свадбени мираз, уз султанову кћер, тада се део „његових житеља“ иселио поновно на Галипоље и под зидине Цариграда. Остали су тамо и сачували свој језик и веру  кроз надолазеће туробне векове. Нови преокрет у живот Галипољаца у Барјамичу доносе балкански ратови. Српске трупе долазе у помоћ бугарској војсци, ослобађајући Једрене и европски део Турске. Турске снаге, претежно из редова босанских Муслимана, вршиле су у знак освете велике репресалије према Галипољцима. Они ипак добијају тешко извојевано одобрење за сеобу у матицу и долазе у тек ослобођено Скопље.

Галипољски Срби

Галипољски Срби почетком 20. века

Велики рат прекиде насељавање ових Срба у околину Скопља. У јесен 1915. део Галипољаца креће са српском војском према Албанији, али их са Косова и из Скопља, Бугари интернирају у Ниш. Алексинац и Пловдив, где део њих умире. По окончању Првог светског рата, погрешно обавештени од неких грчких војника да је Барјамич заузела Грчка, Галипољци крећу натраг у своје село. После дугог путовања, у Солун су стигли почетком 1919. Ту их је сачекало велико разочарање, у Барјамичу су још били Турци. Неки су се одмах вратили у Скопље, а Грци остале упуте у село Лутру, где су остали једну и по годину и многи страдали од разних болести, а њихово бројчано стање се готово преполовило. Њихово село, после Мировног уговора из 1920. припада Грчкој и стање се стабилизовало. Међутим, политичка ситуација је још једном закомпликовала живот српским вечитим изгнаницима. Крајем 1922. после несрећног грчко-турског рата, Барјамич је пао поново под Турке. Галипољски Срби су сад били пре истребљењем. Ново изгнанство је била једина опција. Овог пута нису могли готово ништа да понесу од имања. Док су раније носили стално са собом и звоно из своје цркве, приликом ове сеобе нису могли, него су га бацили у црквени бунар. Многи нису понели ништа сем икона.

Кад су дошли у Краљевину СХС, која је у њиховом виђењу ствари била „звезда у бескрајном плавом кругу“, сматрали су да се њихова историјска трагика коначно завршила, и то насупрот свим шансама, срећним крајемМеђутим, као што Срби најбоље знају, у миру, наизглед без опасности, српска култура опет доживљава пораз. После 1945. точак историје се обрнуо. Као што рече популарни Теја у „Професионалцу“ - Природи је требало милион година да од мајмуна направи човека, а комунизму 50 година да од човека направи мајмуна, тако је и СФРЈ учинила све да  Галипољски Срби нестану, да се асимилују у концепт нове македонске нације. Ипак, ако желимо да будемо правични и поштени, иста вероисповест као и братски однос са македонским народом су у многоме таквој намери власти и допринели. Од 73 породице и 1.100 Срба колико је било 1922. у Пехчеву, остало их je асимилацијом данас свега 12. Живе у горњем делу вароши, а смрћу оних најстаријих умро је и језик са њиховим специфичним дијалкетом. Некада су се презивали на „-ић“ а од 1945. је то замењено са „-ски“. Костовићи су постали Костовски, а Ставровићи Ставровски. Историју галипољских Срба, народа који је својим животом сведочио и тужну изгнаничку повест нашег народа, данас овековечава икона Свете предобне мученице Параскеве, која је једина преживела голготу галипољских Срба од 16. века до данас.

Св. Параскева

Остаци материјалне културе галипољских Срба у Пехчеву

Лингвистичко богатство галипољског говора, сачували су колико-толико поједини ентузијасти. Радећи на докторској дисертацији, Павле Ивић је у више наврата 1950. и 1951. одлазио у Пехчево (иначе надомак македонско-бугарске границе) не би ли непосредно дошао до података о природи језика и говора необичне српске заједнице на македонском тлу, насељене тридесетак година пре почетка његових истраживања.Већина Галипољаца није била напустила свој матерњи говор донесен из Тракије, старији су чували свој дијалекатски тип и чистије су говорили, док су се млађи у општењу са родитељима служили искључиво галипољским идиомом. Већ у време истраживања професора Ивића осећао се утицај македонског идиома, који је је у следећим деценијама у потпуности истиснуо галипољски говор.

Њихова удаљеност од главнине српског народа, утицала је на специфичан развој, како њиховог језика у специфичан дијалекат, тако и њихових народних обичаја. Као илустрација специфичности њиховог говора може послужити пословица „Ко другоме јаму копа, сам у њу упада“ која код њих гласи:

„Ко копа туђ гроп, он сам падне у гробу.“

Од Галипоља до Беле Крајине, Молишких Словена у Италији и Крашована у Румунији, до Срба у Комарну и Славено-Сербији постоје мале подгрупе српског националног корпуса које бивстују у туђини заборављена од матице. Нашом небригом, ове групе полако нестају. Можда се може рећи да су се неке природно утопиле у православно и словенско окружење, где суштинске претње по идентитет није ни било...Стога је судбина галипољских Срба још трагичнија, јер је све оно што је очувано од туђинске вере и турског завојевача, изгубљено у миру, повратком у своју матицу. Заборав мора једном да престане. Сачувајмо идентитет. Памтимо. Време је да почнемо !

Милош Димић

 

Извор : Српски академски круг