МИЛО ЛОМПАР: НЕСТАНАК СРБИЈЕ НИ ДАНАС НИЈЕ ПУКА АКАДЕМСКА ЗАМИСАО

среда 15. мај 2013

1

Несумњиво је да нам предстоје дуге године тихе окупације

Ускоро ће изаћи нови двоброј часописа „Људи говоре“ (Торонто). У новој рубрици ”Дух самопорицања” објављујемо приказ најзначајније есејистичко-полемичке српске књиге која је изашла у последњих 20 година, по којој смо дали име овој рубрици, и изузетно актуелан и пунозначан интервју са њеним аутором проф. др Милом Ломпаром.

У чему је разлика самопорицања српских великаша из средњег века, на пример сестрића цара Душана Дејановића и Краљевића Марка Мрњавчевића који су се борили на страни Турака, а против Срба, од оног срамног одсецања главе вожду и куму Карађорђу од стране обер-кнеза Милоша Обреновића и ових најновијих самопорицања квази-демократских председника који су испоручили главе четворице српских председника и педесетак српских генерала, војника и интелектуалаца који су бранили свој народ и државу у грађанском рату у Југославији и од НАТО агресора?

— Прва разлика пребива у околностима које разликују средњовековно од нововековног друштва. Те околности дају посебно значење схватању народносног одређења у средњем веку у односу на много одређенији и обавезујући садржај националног одређења у бурним догађајима нововековне историје. Постоје, међутим, и оне разлике које премошћавају наизглед непрегледни јаз између удаљених времена. Оне почивају на сродним и константним значењима човековог избора у сличним околностима: ако се неко понашање у средњем веку – у окупационим околностима – разликује од нашег данашњег понашања, онда то не мора бити само услед деловања сталешког схватања света и аристократског морала у средњем веку него и услед различитих одговора које дају саме историјске личности као такве. Не разликују се само историјска времена него и људи у њима.

Учествујући на турској страни у бици на Ровинама 1394. године, у којој је – као и кнез (потоњи деспот) Стефан Лазаревић – учествовао на турској страни, Краљевић Марко беше рекао: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату.“ Жеља му се испунила, јер је погинуо, као што су и Турци поражени од војске влашког војводе Мирче. То није самопорицање: он је био турски вазал, приклонио се незаустављивој стихији османске силе, али није у свом духу – како нам је то пренео Константин Филозоф – поунутрашњио оно чему се у свету морао приклонити. Разлика није безначајна: у часу када попусте окови силе, човек може настојати – и по правилу и настоји – да доведе у склад своје место у свету са својим духовним светом.

Није било самопорицања ни када је – у бици код Никопоља, 1396. године – кнез Стефан Лазаревић показао своју војну снагу и спретност, јер је његовом заслугом Турска победила велику крсташку војску коју су сачињавали Французи, Немци, Енглези, Мађари и војска влашког војводе Мирче. Тада је, у знак султанове захвалности, Стефан добио некадашње земље Вука Бранковића: од Дечана до Приштине. Било је ту витешког поимања лојалности суверену и чувања сопствених државних интереса. И било је јунаштва: као када се, у бици код Ангоре (1402), у којој је Бајазит поражен од Монгола, у којој је султан заробљен и одведен да умре у ропству, кнез Стефан истакао у мери да је један летописац забележио како се „само један Лазарев син стално држао храбро са својом војском против непријатеља“. Нису српска јунаштва само плод уобразиље народног епског певача него су посведочена самом историјском стварношћу.

Да нема ни говора о самопорицању, откривају нам деспотови чинови: добивши прилику за самосталније деловање, јер је у Турској отпочео рат између претендената на султанов престо, он је повукао читав низ државних потеза којима је учврстио положај српске деспотовине. Међу тим потезима – никако то не би ваљало превидети – посебно место је заузимала разнородна и вишесмерна културна политика: од реформе језика до преписивања и превођења књига, од удомљавања избеглих песника, музичара и сликара до изградње и осликавања манастира, српска деспотовина нам је завештала – и до нас је допрло кроз таму турских векова – последњи сјај средњовековне духовне светлости и први зрак јутарњег ренесансног руменила у српској култури.

У том духу – само са неупоредиво ниже цивилизацијске пречаге, услед вековног ропства – настаје Милошева владавина: слабо писмен, примитиван, натопљен оријенталним осећањем света и моћи, крвник многих вредних људи, властохлепан и среброљубив, књаз Милош је на сваки начин настојао да унапреди земљу којом је владао. Не треба заборавити да је Слободан Јовановић писао како је једини наш владар који је имао осмишљену економску политику био неписмени књаз Милош. Да ли бисмо то могли казати за наше садашње властодршце?

У чему је онда разлика између вољних и невољних заточника туђинске власти у нашој историји? Ритам самопорицања – у мом разумевању српских историјских токова – репрезентативно оличавају две историјске формације: јањичарска у средњем веку и комунистичка у новом веку. Оне припадају различитим временима. Оне имају читав низ припремних стадијума у српској историји: процес присилне и добровољне исламизације свакако је предуслов за настајање јањичарског синдрома као историјског понашања, као што је југословенска идеологија идеални постамент за обликовање комунистичког синдрома у новијој српској историји. Ниједан од ових предуслова није закономеран: било је много праваца исламизације и југословенства који су заобилазили саблазан јањичарског или комунистичког менталитета у нашој историјској егзистенцији. Али, у сваком од ових предуслова постоје неопходни моменти који могу довести – као што су и довели – до испољавања историјског ритма самопорицања.

Да је то тако, видимо ако се осврнемо – као што смо то учинили и у историјским примерима средњег века – на недавне учеснике и околности. У 1989. години, као години у којој се руши свет који оличава Берлински зид, у часу када посмртна звона обележавају испраћај комунистичког света у ропотарницу историје, у време када – услед ових епохалних ритмова – подрхтавају темељи титоистичке Југославије, када се над српски народ надноси злокобна историјска сенка, Добрица Ћосић – као некадашњи политички комесар, као партијски повереник у културним пословима, као вишедеценијски предводник антититоистичке опозиције у једнопартијском систему – без имало зазора изјављује: „Поново да се родим, поново да имам двадесет година, и са овим историјским сазнањима и поразним исходима своје социјалистичке и партизанске идеологије, опет бих био партизан и ратовао бих против четника и четништва.“ Он, дакле, обнавља идеолошку поделу која је премрежила јавну свест у пет деценија титоизма: он то чини у часу када нестаје идеологије на којој је та јавна свест образована.

У исто време, у 1990. години, на оснивачком скупу ХДЗ-а, пре било каквих избора, Фрањо Туђман – и партизан, и комунистички генерал, и антититоистички опозиционар – износи своје програмско опредељење, јер каже како НДХ није била само квислиншка творевина него и израз историјских стремљења хрватског народа. Он, дакле, унутар хрватског становишта успоставља мост између две Хрватске: комунистичке и усташке.

Питање гласи: зашто Добрица Ћосић не може да каже оно што је рекао Фрањо Туђман? Зато што у комунистичкој идеологији има нечег непрелазног у односу на српску грађанску традицију, чак и антифашистичку, што су четници свакако били, без обзира на различите моменте и садржаје њихових историјских поступака. У комунистичкој идеологији, истовремено, нема непрелазног момента када је реч о усташкој – безусловно фашистичкој и расистичкој – хрватској традицији.

У часу када идеолошке разлике (комунистичка идеологија, југословенска идеологија) постану онемогућавајући моменат у националном самопрепознавању (српско становиште) или кад се државна посебност (Црна Гора) и културноисторијска посебност (Војводина) претварају у националне посебности на делу је дух самопорицања. Да би, међутим, тај дух постао историјски вектор, неопходно је да се кристализује у симболичким формама живота. Јер, тек тада се идеолошки свет психолошки и културно протеже на историјски свет. Тада настају – у XX и XXИ веку – нове нације, језици и цркве. Како то изгледа? У Кнежевини Црној Гори је – на попису 1909. године – било 90% Срба, да би – на попису 1948. године – Срба било 1,87%. До тога није могло доћи спонтаним него насилним путем. Да би историјски процес, међутим, могао постати неповратан, он је потом морао бити непрестано идеолошки и културно надограђиван.

Тако настаје историјска формула самопорицања: све што је српско – у прошлости, у култури, у трајању – треба свести на србијанско, да би оно што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић, Куленовић, Лубарда – временом престало да буде српско.

Народ у Србији је сменио самопорицатељску власт жутих квазидемократа, који су изнедрили глупаву паролу ”Европа нема алтернативу”, а изабрао ново-стару напредњачко-социјалистичку власт, али остао је ”дух самопорицања, најмрачнији покрет српске културе и његова глупава парола Европа нема алтернативу”. О чему се ту ради када за том истом идејом срљају и жуте и црвене демократе не питајући народ коме, тобоже, служе?

— Реч је о једном истоветном историјском ритму који омогућава да промена власти не буде и промена режима. То значи да спољни чиниоци – као налози западних сила – морају бити претворени у унутрашње чиниоце, да би могли настати наизглед неусловљени плодови мисли и чинова који се закономерно поклапају са западним интересима. Није довољно овладати земљом и народом, већ је неопходно овладати колективним разумевањем света у колонизованој или окупираној земљи. Неопходна је, дакле, идеологија. Трећи услов Немачке – да би се сагласила са одређивањем датума у који ће Србија отпочети преговоре за приступање Европској унији – гласи: неопходна је промена свести. Он делује као престилизовани трећи услов аустроугарског ултиматума из 1914. године, у којем је записано да се српска влада мора обавезати „да избаци без одлагања из јавне наставе у Србији, како у погледу наставног особља тако и у погледу наставних средстава, све оно што служи или би могло да послужи стварању пропаганде против Аустро-Угарске.“ Тај став није никаква случајност. Тако је Ролф Дитер Клуге, професор универзитета и директор Славистичког семинара Универзитета у Тибингену, предложио 1999. године „да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије.“ Зашто се, дакле, константно понавља захтев за променом свести? Зато што само промена свести обезбеђује неповратни смисао насиљем устоличених чинова и мисли.

У томе је смисао пропагандног слогана Европа нема алтернативу. Тај слоган је кључна идеолошка окосница која има застрашујући смисао упркос несумњиво кловновским својствима њеног најгрлатијег протагонисте. То је онај човек који је – као председник Србије 2010. године – изместио, у складу са некритичким усвајањем овакве беусловности, одлучивање о Косову и Метохији из Уједињених нација. Тако је отклоњено наше присуство са места у којем је Србија могла рачунати на помоћ Русије и Кине, као и на разумевање поштовања достојног броја других држава. Где је, онда, смештена одлука о судбини не само Косова и Метохије него и целе Србије? У Европску унију. Какав је распоред сила у тој организацији? У њој Србија не може рачунати ни на једну силу са одлучујућим утицајем. И шта још? Ни могући приврженици наших молби не могу бити одвећ гласни и делатни, јер – као чиниоци знатно слабије снаге од Немачке – ипак морају превасходно бринути о својим интересима.

У сасвим конкретним условима предизборне кампање – у априлу 2012. године – истинска вододелница није више између власти и опозиције. С разлогом кажемо да је власт привилегована у медијима а да је опозиција потиснута. То је тачно, али није ту вододелница. Јер, има опозиционих странака које запремају више простора на јавној сцени од других опозиционих странака. То није у вези са њиховом величином. Јер, јавна вододелница иде између странака које су за ЕУ – било да су владајуће или не – и странака које за то нису. И док и евроентузијасти, и евроопортунисти, и еврофанатици, имају привилегован простор за своје аргументе, дотле они који су скептични према ЕУ немају простора за своје аргументе. То значи да присуствујемо идеологизацији политичке воље.

Ако дајемо јавно идеолошко првенство једној политичкој оријентацији, онда поново враћамо у јавност идеолошки дискурс. Тако смо – у јеку предизборне кампање 2012. године – могли да прочитамо у Политици, у чланку једног социолога, како је бити против ЕУ – срамота. То је – нота бене – написао човек који је професор универзитета. Он једну моралну категорију преноси на политичку оријентацију. То је класичан облик идеологизације. Ако је красти срамота, ако је лагати срамота, ако је чинити недостојна дела срамота, ипак то нису политичке него моралне чињенице. Јер, бити у политичком смислу чак и у заблуди није никаква срамота. То је једноставно заблуда. (Подразумева се да је реч о оријентацијама које искључују позивање на насиље.) Он, међутим, каже да је евроскептичка политичка оријентација – срамота. Он, дакле, јавно и једноставно идеолошки дискриминише становништво које се приклања таквом политичком мишљењу.

Управо је та идеологија у интелектуалцима добила своје оруђе. Јер, то никад не могу да ураде ни прагматици нити политичари. Политичари могу да поставе сцену и да обезбеде средства. Али, сцену попуњавају интелектуалци. Интелектуалци скривају политички садржај изборних тема, све теме које имају политички набој су склоњене, оне не постоје, делегитимизоване су, проглашене су или мање вредним или непостојећим. Тада су интелектуалци заиста у прединтелектуалном стању свести: они не виде чињенице какве јесу, оне не желе да се суоче са разлозима због којих су чињенице такве, него настоје да погоде политичко очекивање. Управо растућа идеологизација јавне свести повећава могућност друштвених сукоба. У интервјуу за Хрватску телевизију – 21. априла 2013. године – Латинка Перовић каже како је однос две Србије „борба на живот и смрт“. То понавља два пута. Тако се стари комунистички слоган о уништење непријатеља појављује у демократском шипражју европске агенде. Свест о уништењу јесте оно што открива континуитет.

Каква памет и какав морал су могли условити овакав редослед догађаја? Била је то организована и медијски привилегована – до насилне јавне једнообразности развијена – мисао о томе како Европа нема алтернативу. У њеној сенци су нам наметнути и други злокобни садржаји: противуставни Статут Војводине или скупштинска резолуција о Сребреници. Сви који би јој се противили били су што је могуће више потиснути са јавне позорнице, док су неки од њих веома често били подвргавани медијској криминализацији. Тако је створена слика: они који се противе некритичком усвајању пароле Европа нема алтернативу, без обзира какве доказе и чињенице да износе, могу бити или чудаци и намћори, јуродиви следбеници теорије завере, или хулигани, криминалци и разбојници.

То је институционално заковано у четворогодишњој владавини пароле да Европа нема алтернативу. Тада је оглашен и наум о неопходности промене српског културног обрасца. Будући да је та промена неминовна, пошто нема алтернативу, сваки јавни улог у корист колонијалне идеологизације има привилегован положај. Јер, он води промени културног обрасца. Да ли је говор мржње када Пешчаник назове председавајућег УН – „наопаким националфашистичким умом“? Могло би се тако помислити, јер ништа у његовом понашању не нуди оправдање за такво именовање: његови поступци нам могу изгледати више или мање симпатични, више или мање користољубиви, више или мање оправдани или сврсисходни, како кад и како коме, али никако нису – ни по једном критеријуму – фашистички. Ако се, међутим, сетимо да је он добио ту ознаку због тога што је омогућио да се „Марш на Дрину“ изведе на светској позорници Уједињених нација, онда ствари постају јасније. Јер, то извођење се не уклапа у задату промену српског културног обрасца.

Како се догодило да је наше секуларно свештенство у длаку истоветно реаговало као и босански глобални и локални медијски тужиоци, који су ову свечану песму неистинито повезивали са ратом на тлу титоистичке Југославије, док је чак и њујоршки дневник знао да је „Марш на Дрину“ композиција посвећена одбрамбеном рату Србије из 1914. године? Зато што наше секуларно свештенство тежи продужавању и унапређивању титоистичког наслеђа, јер у њему одлучујуће место заузима појам српске кривице. Отуд је „Марш на Дрину“ постао знак за нечији ни мање ни више него – фашизам. Под сумњом је, дакле, целокупна српска историја: није ли не тако давно пала реч о неопходном преиспитивању улоге и смисла Карађорђевог устанка? Неопходно је, дакле, испунити осећањем кривице сваку пору српске самосвести и историјског трајања, ма колико да су удаљени од деведесетих година прошлог века, као што је неопходно обременити сваког младог човека теретом идеологизоване кривице.

Овај идеолошки и политички пртљаг је кристализован у годинама неприкосновене владавине злог кловна, јадранског светионичара и „лидера у региону“: посебно између 2010 и 2012. године. У часу када нису само пропустили да се разрачунају са овим идеолошким и политичким пртљагом него су отворено прионули уз његове налоге, садашњи носиоци власти избрисали су сваку разлику између себе и својих претходника. Јер, они – својим поступцима – оправдавају оно чиме тврде да су условљени. Они претварају чинове својих претходника у прихватљиве или изнуђене историјске трагове. Ако у историјској перспективи сви ти чинови – и њихови, и претходника им – понесу одредницу националне издаје, онда нема битних разлика него су на делу само разлике у интензитету код партијских протагониста истоветног историјског кретања. Јер, заједно су зајемчили наставак ритма самопорицања.

Не треба превидети да се у таквом распореду сила одвија особена размена: страни чиниоци појављују се као гаранти домаће власти, као њени медијски и новчани подупирачи, па човек добија да влада, док опстаје непрекинута дужност сваке власти да заузврат испоручи одређени део државних и националних интереса. Основна формула је прецизна: да бисте добили временски ограничен период власти, неопходно је да неповратно отпишете део државних и националних права и интереса. Ту није крај. Јер, после сваког отписивања државних и националних права неопходно је у јавној свести усидрити прикладна идеолошка образложења, попут појмова српске кривице, неопходних прилагођавања модернизацији, уважавања реалности. Та образложења треба да прожму образовни, културни и јавни простор, да би оно до чега је дошло отвореним насиљем, које нема никакве везе са универзалним људским правима него је у служби западних интереса, било претворено – у свести нових нараштаја – у оно што је настало спонтано и оправдано. Отуд трећи услов Немачке гласи: неопходна је промена свести.

На чијим крилима се данас над Србијом одржавају титоисти и њихово секуларно свештенство?

— Увек је предодређујући страни утицај. Одлучујућа разлика се успоставља у односу на то чији је то утицај, као и ко су његови домаћи протагонисти. Од те две чињенице зависи како се обликује културна подлога, која – у дугом трајању – доноси и аутономне плодове, јер временом може створити такву јавну свест која би отежавала или ублажавала наметање штетних утицаја.

Ако прочитамо сећања Василија Штрандмана, чиновника руског посланства у Србији пре и током Првог светског рата, веома лако се суочавамо са сазнањем о томе да нестанак Србије није био никаква академска замисао. Подела Србије по угледу на поделу Пољске у XВИИИ веку била је значајна претпоставка у немачко-аустроугарским замислима око 1910. године. Она је играла улогу и у настојањима тадашњег бугарског владара Фердинанда Кобурга непосредно пре склапања Балканског савеза. Томе је ишла у сусрет енглеска увереност у то да ће Србија претежно постати део Хабзбуршке монархије, док ће њени делови припасти Бугарској и Албанији. Занимљиво је мишљење енглеског посланика у Београду, сер Ралфа Пеџета, да Црна Гора треба да остане независна, јер се у њој сударају италијански и аустријски интереси. Тако се мислило у европској дипломатији пред балканске ратове.

Али, зар није Фридрих Науман – и 1915. године – оценио како српски народ, као и сваки народ, има право на постојање, уколико не буде „реметилачки фактор“ на замишљеној трансверзали немачких интереса између Берлина и Багдада. А шта уколико буде био оцењен као препрека? Трагове свести о злокобности таквих замисли проналазимо на најнеочекиванијим местима. Тако Кашанин – пишући о Скерлићу, 1968. године – наизглед успутно помиње како се овај велики књижевни критичар „бојао за Србију“, јер је припадао народу „који није знао да ли ће сутра живети, или ће умрети“.

Титоизам се, пак, појављује – по први пут у нашој историји – као унутрашњи, делотворни и институционализовани чинилац који – у колективном саморазумевању Југославије – ствара свест о српском народу као „реметилачком фактору“. Отуд је управо он неопходан у актуелном историјском стадијуму који долази после њега. Није, дакле, неопходан као остварење социјалне правде него као стратегијска подлога за актуелну неутрализацију српских права.

Јер, он минимализује и инфантилизује сваку актуелну свест о знаковима времена. Ако албански средњошколски уџбеници наглашавају како су Прешево, Бујановац, Медвеђа, Врање, Бар и Подгорица неправедно остали изван Албаније, што је културна политика која има прецизан смер и циљ, како објаснити спремност људи у Подгорици да гласају за ону власт која их чини зависним од албанских интереса? Ти интереси су њима непосредно пред очима. Ако то не виде, онда то значи да су сами себе ослепели. Какво је њихово осећање сопствених интереса када усвајају представу о српском угрожавању њихове државе? Само усвојеном и појачаном представом о „реметилачком фактору“ коју је титоизам усадио у јавну свест. Само отуд проистиче самопорицање толиког замаха. Оно и чини да нестајање Србије никако није пука академска замисао.

Издавачка кућа Службени гласник из Београда прошле је године издала књигу аутора из Загреба, проф. др Миливоја Солара, који у свом лексикографском уџбенику Књижевни појмовник присваја српске писце и српске народне песме у корист хрватске књижевности, да би ове године објавила и његову Теорију књижевности у којој нема ниједног стиха или примера из пера било ког српског песника или писца. Тако ће српски ђаци и студенти учити о метафори или о историјском роману на примерима стихова само хрватских писаца. Уредници издавача били су све угледни српски књижевни критичари и универзитетски професори књижевности. На другој страни академик Предраг Палавестра у интервјуу, почетком 2013. године, жали се да је Крлежа сада скоро непознат у Србији. Истовремено, Ви у својој књизи Дух самопорицања кажете ”да у нас не постоји неко свесно кретање против делотворне и дуготрајне стратегије по којој целокупну српску културу – као историјску културу контакта три вере – треба свести на државну формацију Србије, што значи да све што је српско треба претворити у србијанско, па отуда треба поништити све трагове српске културне прошлости у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској и Македонији. То нам показује како српска културна политика једноставно не постоји, зато што се некритички утапа у апсолутни опортунизам наше државне политике”. Нису ли то, још увек, титоизам и крлежијанство као цензори српске културе и културне политике? Ако нама из расејања, који се професионално и активно бавимо српском књижевношћу и културом, делују збуњујуће поступци уредника Службеног гласника и изјаве о Крлежи српског академика, историчара књижевности,како да се у том, најблаже речено, конфузном стању оријентишу ђаци, студенти и грађани Србије?

— Примери које наводите показују колоплет различитих и разнородних дејстава која обликују српску јавну свест. Тако уређивачке одлуке Службеног гласника и јавне изјаве доскорашњег секретара Одељења за књижевност САНУ можемо повезати на неколико нивоа. У идеолошком смислу, реч је о привилеговању југословенства у српском културном простору. У политичком смислу, реч је о привилеговању политичке оријентације Демократске странке као носиоца политике по којој Европа нема алтернативу. У личном смислу, на делу је лично користољубље.

Свакако да је најмање важан ниво личних користи, премда он показује на каквим начелима је заснована српска култура, као и какво друштво настаје у оквиру европске политичке оријентације. Није реч о човековом личном моралу као таквом него о култури која кроз однос са нечијим личним моралом открива како је устројен јавни морал. Отуд процена човекових чинова има значаја само уколико је одмакнута од подручја приватности, односно у оној мери у којој су човекови поступци постали део опште јавне свести.

Нико не зна да је Никола Милошевић, који је деценијама био репрезентативна фигура наше интелектуалне и духовне позорнице, умро оставивши хипотеку над сопственим станом. Од службених прихода предвиђених за странке које имају посланике у српској скупштини, његова СЛС – коју је он представљао, због које је и болестан седео у скупштинским клупама – купила је, међутим, неколико станова. Тако је обезбедио странци оно што није обезбедио себи.

Нико не зна да је Михаило Ђурић, који је одробијао девет месеци зато што је – 1971. године – рекао да се Југославија претвара у географски појам, умро у стану који није могао да откупи, пошто је имао само станарско право, док су готово сви људи у овој земљи откупљивали станове за неколико стотина евра. Он никада није тражио да у тој ствари дође у равноправан положај са толиким својим сународницима.

Није реч о томе да ли су они били вешти и сналажљиви људи него о томе да се њихова лична некористољубивост – доведена до максимума – у нашој средини уопште не цени, чак се човекова доследност извргава руглу. Није то нешто што је било раније непознато. Они су – можда и не знајући – наставили једну готово невидљиву линију у јавном ангажману наших врхунских професора и интелектуалаца. Тако је – увређен неоснованом примедбом о личном користољубљу – Љубомир Стојановић напустио не само положаје до којих је дошао политичком каријером него и права стечена професорском службом. Ствари су изгледале – по речима Милана Грола – овако: „Дугогодишњи професор Велике школе, министар, председник владе и државни саветник, остао је одједном без икојег сталног прихода.“ Одлучујућа је друштвена поента свих ових чинова: непоштовање човековог личног морала у јавним пословима погубна је константа српске културе, без обзира на владајућа времена и прилике.

Какав лични морал у јавним пословима показује Гојко Тешић, уредник Службеног гласника? Када је нова српска влада одлучила да смени директора Службеног гласника кога је поставила Демократска странка, Гојко Тешић – као високи дужносник ове странке – скупљао је потписе за петицију против овог чина који је оценио као антикултурни. Када је – неколико месеци потом – иста та српска влада поставила Гојка Тешића за председника Управног одбора Народне библиотеке Србије, овај врли заточник демократске културе није оклевао да прихвати ово намештење. Какав нам се концепт српске културе онда сугерише? Уколико угрози интересе Гојка Тешића, јер смењује директора Службеног гласника, у којем је Тешић само у 2012. години зарадио око 45.000 евра, онда српска влада спроводи антикултурну политику. Али, уколико постави Гојка Тешића на место председника Управног одбора Народне библиотеке Србије, онда наш врли заточник демократске културе не одбија намештење које му додељује једна влада чију политику је сам огласио као антикултурну него га прихвата. Ваљда је влада у том часу постала влада која спроводи исправну културну политику? На таквом личном моралу темељи се наша јавна свест.

Политичка резонанца јавне свести је оно што одсуство личног морала претвара у општи поредак. Јер, када високи функционер Демократске странке, као неко ко сматра да владајућа странка спроводи антикултурну политику, прихвати да постане учесник управо оне културне политике коју је јавно осуђивао, онда то показује да не постоје никаква уверења и идеје у нашој културној политици: ни код партија и интелектуалаца на власти нити код оних у опозицији. Јер, ако човек има левичарска уверења, онда је нормално да подржава ону власт која је у складу са његовим схватањем живота и културе: да јавно заступа оно што сматра да је добро. Када се – вољом народа – власт промени, има ли ичег природнијег него да човек постане део опозиције, да настави да заступа оно што сматра да је добро? Такво понашање омогућава да се у једној култури временом диференцирају леви и десни интелектуалци, да постоји нека јасноћа на позорници, да се различитост политичког спектра успостави према идејама и вредностима.

Ако до свега тога не долази, онда није реч само о срамотном личном моралу нити о његовој рђавој политичкој резонанци, него о томе да је – са становишта делатних сила – пожељан управо збуњујући изглед културне и политичке позорнице. Јер, ако је на позорници стање такво да се ништа не може разабрати, онда на њој суштински делују неоглашени континуитети. Један такав континуитет представља југословенска константа српске културе. У њој се сустичу и одлука Службеног гласника да српски ђаци и студенти уче о књижевнотеоријским појмовима само на примерима из хрватске књижевности и жал академика САНУ због слабог присуства Крлежиних дела у нас. Јер, обе чињенице – што би ваљало уочити – настоје да унапреде положај хрватске традиције. То сам назвао наслеђем титоистичког југословенства, јер се тако обликује српска култура у чијем се средишту налази хрватско становиште.

То нема својих последица само у култури, већ се – будући да је култура основ политичког деловања – дугим трајањем преноси на најразличитија подручја живота. Тако се сада – читамо у Политици од суботе 6. априла 2013. године – воде преговори о томе да Хрватска настави да буде привилегована у извозу цигарета у Србију, односно да се на њу не примене царинске стопе предвиђене за све земље Европске уније, иако Хрватска постаје члан Европске уније. Преговара се, дакле, о томе да Хрватска – пошто је добила жељене погодности уласком у Европску унију – задржи и оне погодности које је имала зато што није била члан Европске уније. Да ли је то нормалан начин размишљања у једној земљи? Да се не би затворила радна места у Хрватској, потребно је да Србија омогући мању царину за хрватске цигарете од царина предвиђених за земље Европске уније и на тај начин смањи број радних места фабрика цигарета у самој Србији. Да ли је јавна свест у којој је могуће да се о оваквим стварима преговара уопште нормална јавна свест?

Све се то догађа у часу када се у Загребу одржавају протести на којима 25.000 људи не дозвољава употребу ћирилице у оним општинама у Хрватској у којима српска мањина има право на службену употребу ћирилице по европским стандардима: изузимајући Хрватску из европских обавеза када је реч о Србима, било да је реч о трговини цигаретама, било да је реч о употреби ћирилице, Европска унија показује – по тачним речима Ноама Чомског – како има расистички однос према Србима. Како је он то могао да уочи, иако су српске теме ушле у његов фокус само услед дугогодишњег анализирања америчке политике, иако он – дакле – није ни био нарочито посвећен строго нашим историјским заплетима, док је једно тако очигледно сазнање промакло свим српским евроентузијастима, еврофанатицима и евроопортунистима, кроз чије је животе прошло толико упућујућих садржаја?

Сада ваља повезати ствари: државни српски издавач настоји да наши ђаци и студенти уче из књижевних дела само хрватских писаца, српски академик настоји да се повећа Крлежино присуство у нашој средини, премда нема никаквих назнака да хрватска култура помишља на било какву узајамност, док српски државни органи истовремено преговарају да хрватске цигарете остану привилеговане у тржишним условима Србије. Зар то није – у сегментима трговине и науке – дугорочно обликовање српске културе као културе у чијем се средишту налази хрватско становиште?

У таквим околностима је природно што нисам могао прихватити понуду министра културе – упркос личним симпатијама према њему и упркос поштовању за његово настојање да заснује сталну поставку историјског музеја – да постанем директор Народне библиотеке Србије. Јер, питање које моја књига поставља веома је једноставно: зашто је неопходно да околности буду овакве?

Академик Палавестра и ви сагласили сте се у разобличавању титоистичких ставова либералног свештенства у књигама и есејима Радомира Констатиновића. И Мирослав Крлежа је разобличавао философију паланке код Срба и Хрвата (балканску) с марксистичких позиција, а ипак се ви и Палавестра не саглашавате у оцени Крлежине естетике и етике?

— Код Крлежине критике српске и хрватске паланачке свести – како сам у својој књизи показао – ваља бити свестан да је она само наизглед истоветна, јер почива на битном асиметричном симетризму. Оштра и наизглед бескомпромисна критика хрватских жалобних провинцијалних прилика, иако је каткад имала идеолошку резонанцу, никада није извлачила битну консеквенцу, пошто никада није подразумевала усташку компоненту хрватске политике. Крлежа се – напротив – веома трудио да одвоји усташку идеологију од хрватске политике. Крлежина критика српске паланачке свести подударала се у много чему са његовим аустроугарским интелектуалним и политичким залеђем, подразумевала је сталну оптужбу српских грађанских традиција за хегемонијалну политику српског национализма и – штавише – анимализовала читаву једну средину и културу. У тој ствари Философија паланке је вођена сродним надахнућем.

Све нам то показује да је Крлежина критика српске и хрватске провинцијалне свести била различито идеолошки мотивисана, будући да је обликована у складу са темељном идејом титоистичког југословенства као – како је казао Јосип Видмар – југословенства са хрватском доминацијом. Како Палавестра настоји да рехабилитује српску грађанску традицију, до критике Константиновића долази због негативног осветљавања српске грађанске традиције у Философији паланке. Зашто је, међутим, оцењивање Крлежиних погледа – код Палавестре – ипак позитивно кад је Крлежа управо српску грађанску традицију вишеструко обезвређивао?

Ако схватимо да је титоистичко југословенство идеолошки конструкт који се састоји од два чиниоца, јер му припадају и комунизам и југословенство, ствари постају разумљиве. Неприхватљив по комунистичкој компоненти своје мисли, Крлежа је Палавестри ипак неопходан због хрватског југословенства. Константиновићево српско југословенство могло се занемарити у корист српских грађанских репрезентаната југословенства, док је Крлежа остао као најприхватљивији представник хрватског југословенства. А без та два југословенства нема критичарске и политичке идеологије коју заступа Предраг Палавестра. Отуд његово афирмисање југословенства претеже – у његовој оцени Крлеже – над његовом осудом комунизма. Очигледно је колико је Палавестрина оптика друкчија од оне коју сам настојао да представим у Духу самопорицања. Јер, у мојој књизи је предложена темељна критика титоистичког југословенства и поновно афирмисање једног важног појма српске културе и политике XИX века. То је српско становиште.

Позив интелектуалца као да захтева од њега да не пролази глув и слеп кроз време у којем се налази. То свакако не значи да он треба да се поистовети са тим временом. Као што не треба да све своје мисли везује за њега. Јер – како је писао Сретен Марић – култура је у много чему превазилажење садашњег тренутка. Али, то значи да у пресудним питањима националне и државне егзистенције интелектуалац не би требало да се понаша као да то нема никакве везе са њим. Нити је такво понашање у нашој традицији.

Није циљ моје књиге Дух самопорицања био да изврши критику титоизма него да укаже на актуелну обнову титоизма. То није иста ствар. Обнова титоизма значи да титоизам треба посматрати ван самог друштвеног поретка: као облик једног ширег кретања у којем се понавља сасвим препознатљива аргументације, сасвим прецизан распоред захтева и налога моћи. То је једна врста кретања које се труди да питање о српском становишту никада не постане легитимно.

Отуд је основно настојање моје књиге било да легитимизује српско становиште. Јер, српско становиште представља природну и нормалну последицу читавог XИX века у нас. Најзнатнији заступници српског становишта у XИX веку – Илија Гарашанин, Јован Ристић, Стојан Новаковић – нису били никакви партикуларни, паланачки или ретроградни духови. Били су то изразити европејци, школовани на европским универзитетима, који су имали један полет мисли и дела који је – изузев у ретких појединаца – готово потпуно нестао у српској интелигенцији после 1945. године. Они су настојали да се српске институције саобразе са оним налозима ума који у извесном смислу опредељују целокупно постојање Европе.

Њихово обликовање српског становишта сменио је појам српске кривице. То је регулативни појам готово сваке српске политике у XX веку. Као што је српско становиште мањински избор у XX веку, тако је српска кривица регулативни појам у деценијама југословенства и комунизма. Тако је – са већим или мањим одступањима – до данас. Тај појам српске кривице обележава да је унапред одобрено свако насиље према српским националним правима и њиховим заступницима

Можемо ли, из свега овога, закључити да културна елета у Србији није српска? Ако појединци имају најшире поље деловања за изградњу српског становишта и српске културне политике, интелектуална елита највећу одговорност у њиховом стварању и утемељењу у јавну свест, како Ви кажете у књизи Дух самопорицања, можемо ли имати поверења у српске интелектуалце који су ставили своје потписе на Соларову књигу која негира дубровачкој књижевности и народним песмама насталим у српском народу, у српским земљама Босни и Захумљу (Херцеговини) припадност српској књижевности и култури и оних који вапе за Крлежиним књижевним и етичким ставовима у школским програмима Србије? Да ли они јесу интелектуална елита Србије данас? Ако јесу, можемо ли онда имати поверења у њу?

— Неопходно је да ствари сагледамо у њиховој међузависности и у целини. Историјски ритам самопорицања – у овом тренутку – подразумева три момента: општи контекст у којем се одвијају историјски и културни процеси у нас, различите протагонисте политике по којој Европа нема алтернативу и структуру и протагонисте националне интелигенције.

У општем културном контексту ваља придати значај чињеници да је на делу историјски ревизионизам. Недавно је – на Берлинском универзитету – одбрањена докторска дисертација која кривотвори историјске чињенице у вези са Јасеновцем. Ментор ове докторске дисертације, Холм Зундхаусен, пре неколико година је сводио – о чему је писано у мојој књизи – српски народ на државну формацију Србије пре Првог светског рата. У томе је у длаку био сагласан са таквим кардиналом нашег секуларног свештенства какав је Латинка Перовић. Кривотворење историјских сазнања о Јасеновцу има више циљева. Његов немачки учинак не треба превидети: будући да није допустиво – за сада – доводити у сумњу чињенице о холокаусту, онда треба стварати погодан контекст за такав наум кривотворењем сродних историјских садржаја.

Том циљу стреми историјски ревизионизам везан за питање о одговорности за избијање Првог светског рата. У идућој години – у години стогодишњице од избијања Првог светског рата – нагледаћемо се историјских, медијских и филмских садржаја који ће мењати историјски фокус, усмеравати га ка српској кривици за избијање овог рата, са крајњим предумишљајем га управљати на руску одговорност. То су обновљени постулати давнашње немачке и аустроугарске пропаганде.

Садашњи циљ њихових обновитеља – у далекој резултанти којој стреме – свакако је прилагођен протеклом времену. Јер, ако релативизујемо немачку историјску кривицу за избијање Првог светског рата, онда су ратне репарације које је Немачка морала – по свршетку рата – да плаћа свакако неправедне. Отуд следи да су привредна и друштвена криза у послератној Немачкој биле резултат неправедних репарација. То – потом – значи да су ови предуслови Хитлеровог успона били резултат и неправедно одређених репарација Немачкој. Како изгледа појава Хитлера у овом контексту? (У недавно приказаној немачкој телевизијској серији о Другом светском рату приказани су пољски сарадници холокауста. То је одмах довело до реакције пољске јавности у високим тоновима. Код нас је нешто такво тешко замисливо.) Ова путања ревизионистичке и релативистичке аргументације није – наравно – праволинијска, она подразумева вијугања у случају ако се судари са различитим осетљивостима западног света, она се – због тога – често испуњава ритуалним осудама нацистичког режима, али она стреми својој задатој резултанти.

Можемо уочити да је српска кривица означена као један моменат у далекосежном подухвату немачког историјског ревизионизма који – за сада – има облик западног ревизионизма управљеног на руску државну и националну егзистенцију. Довољно је пажљиво гледати емисије о Другом светском рату које доноси Хисторy Цханнел: у њима се систематски кривотворе разлози, размере и домети руског учешћа. Тако стоје ствари и том циљу стреме. То не значи да се тако морају и остварити, јер је реч о различитим типовима односа у западној идеолошкој и културној конфигурацији моћи. Али, садашња ревизионистичка путања свакако је оцртана. Околност да је немачки историчар који је написао овакву дисертацију о Јасеновцу понео награду која носи име човека који је преживео нацистичке логоре и околност да је међу онима који су му је доделили било и српских историчара показује како се наше секуларно свештенство налази у политичкој, историјској и ревизионистичкој резонанци овог епохалног кретања.

Наша национална интелигенција, међутим, не показује никакву свест о свему томе. Она је забављена личним користима на вулгарни и простачки начин: њена страст за звањима, положајима и наградама, као петрификованим остацима боље прошлости, као остацима замрлог света који нема више никаквог значаја, њена похлепа за друштвеним положајима, за мрвицама власти и за врућим комадима плена опљачканог од народа и државе, представља прецизан показатељ за оне који настоје да уклоне пропламсјај било какве националне свести на интелектуалној позорници. Они виде шта је неопходно дати нашој националној интелигенције да би одустала од сваке мисли о сопственом позиву.

Наша национална интелигенција не подразумева етику вредности. Јер, њени носиоци су неспремни да у јавности афирмишу вредности које – ма колико да су аутентичне и националне – угрожавају садашњи распоред културних сила. Тако се на хоризонту националних вредности образује као пожељан – медиокритетски став. Потребно је нешто потпуно супротно од тога: потребно је променити структуру и садржај националне интелигенције, да бисмо могли да променимо свест о културној политици. То је немогуће. Јер, национална интелигенција доследно избегава једноставно мерило: колико си спреман да се одрекнеш личних користи у име националних интереса? (При том, није реч ни о каквом драматичном одрицању: није у питању ни затвор ни живот нити нека гранична ситуација.) Али, промена националне интелигенције остаје немогућа и зато што садашњи распоред културних сила потпуно одговара секуларном свештенству.

На делу је, дакле, прећутни но делотворни склад између секуларног свештенства и националне интелигенције. То је спој колонијалног и рајетинског менталитета. Неопходно је да му додамо и генерацијски моменат. Нема никакве сумње у то – што се мене тиче – да нараштај између 1950 и 1970, који управља нашим јавним и културним пословима, представља један од најсрамотнијих нараштаја у српској култури. Он у књижевности није створио ниједно дело које би се могло упоредити са претходним временима. Није смогао снаге да напише граматику српског језика. У политици није успео да артикулише никакав сувисли одговор на историјско разбијање Југославије. Зашто? Зато што се у њему огледа сав садржај титоистичког наслеђа, које га је образовало и васпитавало: одсуство осећања за сваку историјску одговорност, неспремност на личну жртву, поткупљивост свести која се огледа у рационализацији сопствених слабости, одсуство сваког осећања солидарности, било да је реч о класној, друштвеној или националној солидарности. То је нараштај осредњости, јаловости, похлепе и зависти. Праведни израз његовог постојања представљају људи који воде Србију.

Да ли ће нараштај између 1970 и 1990, који полако осваја јавну и културну позорницу, као нараштај прагматичан и површан, рђаво васпитан и рђавог јавног морала, не-сентименталан и бруталан, моћи да у успешнијем виду расплете наслеђену запетљаност историјских дејстава? Та недоумица као да сече ваздух око нас. Несумњиво је да нам – како сам у књизи написао – предстоје дуге године тихе окупације. Нестанак Србије није – као ни пре сто година – тек пука академска замисао.

Да ли бисте могли да успоставите неку везу између онога што сте одредили као дух самопорицања и поступака српске државне политике који су – 19. априла 2013. године – довели до де фацто признавања Косова и Метохије?

— Ту бих морао да поновим оно што сам објавио пре извесног времена: 21. децембра 2012. године. На делу је потпуни склад носилаца државне политике и идеологије секуларног свештенства. Реч је о новоизабраном председнику Србије Томиславу Николићу, председнику Владе Републике Србије Ивици Дачићу и потпредседнику Владе Републике Србије Александру Вучићу. Сви су они били истакнути представници владајуће политике у деведесетим годинама XX века. Дошавши на власт половином 2012. године, они продужавају дотадашњу политику својих противника, у којој влада девиза да Европа нема алтернативу и пракса по којој треба створити границу између Косова и Метохије и Србије. Услед такве оријентације, потпуно супротне ономе шта су причали у предизборној кампањи, као оглашени ренегати, они добијају снажну подршку са највиших адреса секуларног свештенства.

Шта су нам, дакле, открили поступци и речи председника Србије, као и председника и потпредседника српске владе, у вези са Косовом и Метохијом? Да они испуњавају идеолошке и политичке циљеве које је у дугом времену нашој јавној свести наметало секуларно свештенство. Одакле долази подршка коју ови носиоци власти добијају из дана у дан? Од дугогодишњих заговорника превасходне српске кривице за протекле ратове и од бескомпромисних бранилаца Хашког трибунала. Шта то значи? Да је подручје вредности било само привидно подручје наше јавне свести. Јер, реч је о људима који су деценијама изазивали најнегативније оцене у редовима секуларног свештенства.

Како нико више не помиње потребу за лустрацијом носилаца политике деведесетих? Зар то не би било логично баш сада када смо се уверили у то ко је све потпуно невин пред Хашким трибуналом? Зар сада не би требало појачати захтеве за лустрацијом, јер смо напокон обавештени – на основу ослобађајућих пресуда хрватским генералима и албанском ратном команданту – да нема никакве хрватске државне одговорности за изгон преко 200. 000 Срба из Хрватске у једном маху, јер нико од војних и политичких хрватских команданата није осуђен. Нема ни било какве одговорности за побијене Србе на Косову и Метохији. Нема, отуд, никакве одговорности ни за њихове западне (америчке и немачке) савезнике. Зар то не значи да треба да појачамо трагање за одговорнима за све то: за одговорнима који су међу нама?

Зашто секуларно свештенство одустаје од тог логичног и праведног захтева? Зато што су промењени налози западних моћи које оно беспоговорно следи. Промена која се одиграла открила нам је да нису – свих ових деценија – кардинали секуларног свештенства били одабрани да оглашавају европске вредности у нашим запуштеним крајевима зато што су – како они воле да мисле – паметни и морални него зато што су једини били на располагању. Господа никад нису била изузетна него су увек била само употребљива. Није их вредност препоручила него их је оскудна понуда учинила унајмљенима. Томе можда није дошао крај, али је свакако пала цена.

Јер, њихове идеале и циљеве оствариће дугогодишњи и опсесивни предмети њихове мржње: они људи чију су одговорност дуго година сладострасно оглашавали. То показује да ти циљеви нису ни били универзални, док је мржња била искрена. Једино им је она остала. И тихи бес у сиктавим и палацавим речима којима именују многе личне особине људи чије политичке поступке морају да прихвате и да хвале. Зашто је то запало онима који су јавно ниподаштавали патријарха Павла док је лежао на одру? Зато што је то удес лакејске судбине. Јер – како је писао Толстој – за лакеја нема великог човека зато што лакеј има свој појам о величини.

Тако ствари стоје када је реч о секуларном свештенству. Али, ако су то оквири које нам је завештала политика да Европа нема алтернативу, зашто су они остали такви и у часу када су њени носиоци – вољом народа – упућени да потраже светионик као лично обећање среће? Зашто нема отклона од те политике? Зато што је сада постала владајућа – ренегатска психологија. Она испуњава владајуће понашање и ствара друштвену патологију.

Важан део друштвене патологије јесте образовање култа личности. То смо видели у данима који су обележили десетогодишњицу убиства премијера: у марту 2013. године. Заштићен од сваке утемељене и разложне критике, убијени премијер постаје – на наше очи – предмет култа личности: десетине новинских написа, четири сата на вечерњем програму државне телевизије, истовремено постојање паралелних програма на још неколико канала националне фреквенције, неизбројив број радијских емисија, у размерама медијске хистерије, остарели филозофи или времешни кандидати за филозофе појављују се у улози позних поклоника премијеровог филозофског генија, о којем нису ништа рекли у време када су се његове књиге појављивале или су говорили у потпуно друкчијем тону од садашњег, два научна скупа у истом дану, људи трче, узимају такси, не стижу, ствари су важне, све је некако хитро и празно. Ниједна од толико јавних демонстрација није донела критичку реч.

Све то није нужно својство сваке промењене политике. Јер, промењена политика подразумева усклађивање са околностима и политичка уверења која – ма колико да су нова у односу на човекову прошлост – испуњавају нову политичку адресу. Отуд и на новој адреси мора бити алтернативе. Одсуство сваког политичког уверења није најважније својство ренегатске политике. То је безглаво бежање од било какве везе са пређашњим уверењима које води у неупитно (лишено размишљања) прилагођавање околностима по сваку цену: ту нема ни свести о алтернативи. Јер, за његове протагонисте – како каже Хана Арент – „најмање је вероватно да ће се упустити у мишљење, било оно опасно или не“. Нема већег страха од ренегатског: протагонисти владајуће политике испуњени су страхом да ће бити одбачени од обале до које су тако мучно и тегобно допливали. Они не могу назад: нема истине на коју би се могли ослонити, као што нема ни оних које би могли у огледалу угледати.

Околност да дојучерашња владајућа партија, која је утемељила политику да Европа нема алтернативу, у речима свог новог председника, подржава своје политичке противнике, који спроводе политику одвајања Косова и Метохије од Србије, показује нам да је на делу иста политика, коју спроводе и наизглед опозиционе и наизглед владајуће партије. То показује да је у завршној фази процес преуређивања наше јавне сцене. Било је неопходно чврсто омеђити што ужи оквир сваког политичког испољавања у нас. То је постигнуто у часу када су паролу Европа нема алтернативу прихватили готово сви парламентарни чиниоци у нас. Она је заједничка политичка подлога за убедљиву већину политичких партија. Како је та политика у великом сукобу са расположењем грађана и како новонастала једнообразност – са све снажнијим култом личности покојног премијера – постаје очигледно недемократски пејзаж, неопходно је учинити други корак: унутар унапред омеђеног подручја – Европа нема алтернативу – треба разгорети што већу дискусију о допуштеним и безначајним темама. Бројност медијског фрфљања треба да створи симулакрум демократског мишљења. То је класичан облик идеолошке отворености.

Све нам то показује да промена власти, лишена промене културне и политичке подлоге, не доноси никакву промену. Јер, свака таква промена доноси уобичајену количину јавног и интимног разочарења, што снажи бесмртне речи Оријана Фалачи: „Још једном ће победити Власт. Вечна власт која никад не умире, која пада само да би опет изникла из властитог пепела, макар верујеш да си је срушио револуцијом или покољем који називају револуцијом, а кад оно ево је опет, другачије боје и готово, овде црно, тамо црвено, или жуто, или зелено, или љубичасто, а народ прихвата или пати или се прилагођава.“ Ова околност открива занимљив парадокс унутар српске културе: нисмо успели да створимо политичко јединство на идеји национале одбране, али смо успели да га створимо на идеји националне издаје. То је чист тријумф духа самопорицања.

На који начин бисмо могли да се одупремо његовим учинцима?

— Свакако да би било неопходно комбиновање више различитих начина. На шта је мислио Слободан Јовановић када је рекао да ми немамо традицију пасивног отпора? Он је подразумевао отпор једном облику насиља које је различито од насиља које је спроводила Османска империја. Сада се суочавамо са једним церебралним насиљем које завршава крстарећим ракетама. Какво је наше историјско искуство у тој врсти потчињености? Чине га превасходно односи са Хабзбуршком монархијом. Ту традицију пасивног отпора немамо развијену. И није случајно да ми и кад смо чињенично у праву грешимо у процедури, грешимо у драматургији, у егзистенцијалном саображавању са неизбежним. Имајући и то у виду, предложио сам промену културне парадигме: да унутар српског становишта од одлучујућег значаја буде поверење у културу. Српска култура – како сам написао – треба да буде и култура разлике у односу на глобализам као идеологију и култура учешћа у глобализацији као светскоисторијском кретању које је неизбежно.

Драгоцено искуство припада Србима северно од Саве и Дунава. Они су се са том врстом лицемерја, вештине и насиља носили веома дуго. То се види – у XВИИИ и XИX веку – како код српских пречанских политичара (Светозар Милетић, Михаило Полит Десанчић, Јаша Томић) и владика тако и код научника: попут Милутина Миланковића. Њихово искуство на одлучујући начин треба да усвојимо у разнородном српском културном обрасцу. Ривалитет између два менталитета, два културна утицаја, оног који је обликован јужно и оног који је обликован северно од Саве и Дунава јесте ривалитет који је беспредметан и контрапродуктиван. Он је унутар истог народа. И унутар културе која је полицентрична, као и српска историја. Али се културноисторијско својство тог ривалитета, као и идеолошке разлике на нашој политичкој позорници, постепено и с предумишљајем претварају у чиниоце националне различитости.

Зашто је важно развити свест о тој неопходности културе пасивног отпора? Улазак у Европску унију могао би за српски народ значити оно што би значило – да је до њега дошло – уједињење под жезлом хабзбуршког цара: обнављање југословенске конфигурације под хрватском доминацијом. То је потпуна историјска инверзија наше националне егзистенције. Можда је она неминовна. Морамо, дакле, заступати – на јавним позорницама – оно што сматрамо да су истине о нашој традицији и култури, али морамо то чинити у складу са нефер постављеним правилима игре. Јер, сусрећемо се са противницима наших интереса. Интереси су и објективне категорије, а нису нужно субјективне. И ми у тој ствари морамо да овладамо правилима. То је сад један други облик отпора од оног који је био делотворан у односу на Османску империју. Тај вид отпора подразумева да морамо непрекидно да радимо, непрекидно да се усавршавамо како бисмо могли уопште постојати, морамо да се не предајемо, као што не смемо да дођемо у ситуацију да подлегнемо зато што смо од унапред дискриминисани.

То је све више проблем наше деце, скоро да није више наш проблем. Наша деца би могла видети да су у много чему способна и компетентна, али да постоји нека невидљива препрека коју не могу да прескоче. Могло би се десити да тек у таквом осведочењу стигну до сазнања о којима сад говоримо. Као што многи наши људи у туђини дођу у позицију да виде да им једноставно нешто припада, али ипак из њима несаопштених разлога, они то не добијају. И онда се јави тај горки талог искуства. Да би то можда могло да буде избегнуто, српска култура би требало да их припреми за прави позив и подвиг. Шта је то? Прави позив и подвиг је учинити ову земљу – у којој они ипак имају неке предности, предности језика, предности средине, предности родитеља – својом земљом. То је много егзистенцијално засићеније – и теже (зато је то – подвиг) – него трагати за неком земљом и неком културом која би тек требало да постане њихова култура. Јер, само ову културу треба стварати, док се у другу културу превасходно треба уклопити.

Отварајући нову рубрику Дух самопорицања (инспирисани истоименом вашом књигом) покушали смо да сачинимо преглед феномена самопорицања код Срба кроз историју и анализу ваше књиге Дух самопорицања. Идући вашим трагом на крају смо поређали ваше предлоге, ставове и закључке из књиге који би могли послужити српској интелектуалној елити да утемељи српско становиште у свести Срба и коначно сачини српски културни план. Како тумачите коинциденцију да су три професора из српског расејања и један из матице, који сачињавају редакцију часописа Људи говоре из Торонта, одлучили да покрену нову рубрику у овом часопису, са идентичним насловом као што га носи ваша књига ”Дух самопорицања”?

— Захвалан сам вам на труду и пажњи које сте посветили мојој књизи. Као што се понекад ствари боље виде ако се погледају из даљине, тако и наши загранични сународници понекад боље уочавају где се налази основни изазов наше националне егзистенције. Ваш напор би могао бити схваћен као знак свести о неопходности промене културне парадигме: неопходно је – како сам предложио у својој књизи – да поверење у културу постане руководно начело српске националне политике уместо традицијом завештаног и изнуђеног поверења у силу. Осим тога, од значаја је осећање интегрализма српске културне и националне егзистенције: ако глобализацијски токови подразумевају умрежавање на различитим нивоима, шта нас спречава да идеју српског интегрализма учинимо делом свеопштег умрежавања? Није то могуће ни одмах нити у свему успешно. Али, делање може проистећи и из уверења да његову сврху не можемо сагледати. Искуство побуњеног човека свакако је европско искуство које подразумева претходно осведочавање у апсурд човекове егзистенције. Патос побуне проистиче из претходне свести о апсурду: као одговор и противкретање у односу на њу.

Идеолошки критичари моје књиге наглашавају како су ставови у њој „анахрони“. Њима ништа не значи околност да су сами ставови поткрепљени сродним ставовима у главним токовима најразвијенијих европских култура. Иначе, не мислим да је „анахроност“ неког мишљења знак да је оно несагласно са истином: поготово са личним моралом. Ствар слободе – и националне и културне слободе – била је често „анахрона“ ствар: Ниче је несавременост видео као знак једне надолазеће савремености. Мимо свега тога, сматрам да треба остати на броду који су пацови напустили на први знак олује. Дужност националне егзистенције огледа се у верности хуманистичком – и националном – наслеђу које јој завештано. Јер, човек – ма колико да је то анахроно – треба да умре уз истине и искуства који су испунили његов живот.